Зашто идемо у Цркву?

Срце особе која је упознала Христа се шири, а не сужава. Божји човек није онај који се задржава на типовима, на спољашњим облицима, већ је онај чији је приоритет други. Божји човек није недељни хришћанин који долази у цркву само због потврде да негде припада. Као да је Црква клуб или група, каста изабраних. А ово кажем зато што многи хришћани немају љубав и жртвени дух, јер за њих хришћанство није Христос - већ морал, то је недељно окупљање у згради коју називамо црквом и ништа више. Свето причешће је нешто што дајемо нашој деци или чак неким одраслима само за добро. То није Тело и Крв Христова. Црква подразумева јединство личности, а не скуп правила ради постизања моралног савршенства…

Дакле, не долазимо у Цркву, не учествујемо у њеним тајнама само да бисмо постали добри људи, већ да бисмо живели у односу са Богом, у односу са другима кроз Бога. Потребна је храброст да се погледамо у огледало и увидимо своје грешке са којима смо можда живели у Цркви толико година. Потребна је храброст да се променимо, да се искрено покајемо и да сада живимо за Христа, а не за нешто што ће нам Христос дати. Потребно је да погледамо своју личну ситуацију, своје најдубље мисли, своја размишљања, покрете свог срца, да одредимо приоритете и критеријуме наших избора...

Отац Павлос Пападопулос ( ФБ )