Зашто >Господе Исусе Христе, помилуј ме<, а не >помилуј нас<?

„Зашто свети оци препоручују да се говори „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а не „помилуј нас“, пошто „нас“ укључује и друге? Није ли себично бринути се само о себи, а да смо равнодушни према ближњима?'

Свети Оци радије изговарају молитву у једнини, јер речима „помилуј ме“ (често додајемо „грешног“) показујемо да смо свесни своје грешности, као што Давид у псалмима често вапи „помилуј ме“ и додаје „јер сам свестан безакоња својих“ (Пс. 50,5) и „Али ја открих теби грех свој, и безакоње своје не сакрих“ (Пс. 31,5). ). „Помилуј ме“ значи исповест, самопрекор, свест о грешности молитеља. Из ове свести рађају се покајање, скрушеност, уздаси и сузе, о чему поново сведочи цар и пророк говорећи: „сваке ноћи напојим постељу своју, сузама квасим простирку своју“ (Пс. 6,7).

Изговарајући, брате, ову кратку молитву („Господе Исусе Христе, помилуј ме“), ако желиш да донесе плод, мораш стајати као други Давид или као други цариник. Овај последњи се, из велике свести о својој грешности ударао по грудима вапајући: „Боже, милостив буди мени грешном, и отишао је оправдан, а не „праведни“ фарисеј, по сведочанству Господњем (Лк.18:14).

Према другима не смемо бити равнодушни и треба да бринемо о њима колико бринемо и о себи.

Ако желиш да духовно помогнеш ближњима, потруди се најпре да се након покајања и исповести обратиш свемогућем Спаситељу кратком Исусовом молитвом - „Помилуј ме!“

"У реду", рећи ћеш ми. „Па, зар није себично да се од сада и даље молим за себе говорећи „помилуј ме“, а не „помилуј нас“?“

Твоје запажање је тачно, али послушај објашњење. Апостол Павле је написао: „Јер као што је тело једно и уде има многе, а сви уди једног тела, премда су многи, једно су тело: тако и Христос.“ (1.Кор.12:12). И тако, по апостолу, „ми који смо крштени у Христа“, удови смо једног тела, коме је глава Христос. И велики Павле каже: „И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди.“(1.Кор. 12:26).

Ако се један члан Цркве освећује кроз своје духовне борбе, корист је директна свим члановима наше Цркве, јер смо једно тело. Освећење утиче на цело тело Цркве. Онај ко је испуњен Исусовом молитвом личи на небеска тела. Сунце, на пример, има светлост у себи, а Месец прима светлост са другог места. Дакле, као што месец прима светлост сунца, усмерава је и осветљава тамну ноћ, тако се молилац испуњава бесмртном светлошћу Сунца правде – Христа и даје је својој „браћи и сестрама који су у тама и сенка смрти“. Али као што  густи облаци могу да одсеку месечеву светлост, тако је и човек, који живи или истрајава у греху, прекривен облаком који му помрачује ум, и он не може да прими у себе светлост духовног месеца.

Ако и ти, брате, не видиш у себи светлост духовног сунца и месеца, није криво ни сунце ни месец. Гледај да покајањем растераш тамне облаке, и тада ћеш обилно примити светлост молитава светих у себи. То су чуда која сваки стрпљиви верник види у себи.

Свети Силуан Атонски је писао да докле год има светих на земљи, свет ће постојати. Ако Земља престане да рађа свеце, онда је дошла до свог краја.

Када светац са смирењем и осећањем грешности каже „помилуј ме“, он се освећује, али увећава и своју смелост пред Богом. А пошто је свестан да је члан једног тела, и видећи да је већина чланова тела, тј. већина његове хришћанске браће тешко болесна због свог греха, он преузима на себе бреме браће и уздише као да су греси других његови. А ако други чланови пате од физичке или психичке болести, он саосећа.

Молитва „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ је струја која пуни батерију. Извор је Христос, а батерија је људско срце. Овом кратком молитвом срце је набијено Христом, дакле набијено је хришћанским врлинама, набијено је ревношћу, чежњом, љубављу према Христу толико да, по речима светих отаца, стиче „безумну божанску љубав“.

Ова божанска љубав, по Оцима, има двојако својство: што више волимо Бога, толико волимо и Његов лик, тј. човека; и што се више миримо са својим Творцем, то више помажемо Његовој творевини, нашем ближњем.

Када светац изговара Исусову молитву, у „помилуј ме“ он укључује много тога. Под „смилуј се на мене“ он мисли на - „одржи ме на путу освећења, куда си ме водио, да случајно не паднем“, према апостолу. Под „смилуј се на мене“ он подразумева: „Просвети ме, води ме“. Под „смилуј се на мене“ он подразумева: „Видиш моју љубав, моје саосећање према мојој браћи. О Господе, молим те, сети се оних који су гладни и жедни, сети се оних који болују душевно и телесно, од рака, од можданог удара, од срчаних болести, од душевних болести, од разних демонских утицаја. Помени оне који су у опасности од свега овога и од сваке непријатељске заседе. Заштити моје најмилије, рођаке, вернике, сународнике и цео свој свет од сваког напада непријатеља“. Под „помилуј ме“ он подразумева: „помени, Господе, сваку епископију православну, која верно учи науку истине Твоје, свако свештенство, у Христу ђаконство и сваки свештенички ред“.

Много пута батерија се пуни и прелива. Онда ова мала молитва престаје и други водич осветљава ум. Душа свеца снажно осећа присуство Божије, удови се паралишу и, павши пред ноге слатког Исуса, раствара се у реци суза. У другим случајевима он ћути у страхопоштовању и чуду, или са љубављу шапуће чему га божанска љубав,  тј. Дух Свети учи у том тренутку.

Када је душа прожета божанском љубављу, онда та иста љубав, својом двојаком природом, окреће свој поглед ка својој браћи. Каква прилика! Сада када у својим рукама држи Вољеног и Свемогућег, има јединствену прилику и каже: „О, слатки Исусе, светлости душе моје, једина права љубави! У овом тренутку осећам се помилован и радостан, али уз љубав, у мени је још једна бол. Видим своју браћу, видим нашу Цркву, видим људе који страдају и не могу а да не саосећам. Зато Те молим, као Сведобри и Свемоћни, помози им. Да ли су они криви? Ја признајем - сагрешио сам и молим за опроштај. Они су чланови мог тела. Ја сам такође одговоран и зато призивам Твоју милост и Твоју бескрајну људскост. Помози!”

Овако нас љубав сједињује у Христу са свим члановима наше Цркве и молитвама светих и оних који се за добро боре, Господ помаже и осталим болесницима који показује трпљење и очекује од свих покајање за спасење.

Видите, само пет речи молитве могу да уздигну човека. Молите се и за мене лењог, али и за сву нашу браћу у Христу, да непрестано куцамо на врата милости Господа нашег, уверени да ће Он одржати своје обећање када је рекао: „Куцајте, и отвориће ти се.“ (Лк.11,9) и „Ко верује у Њега неће се постидети“ (1.Петр. 2,6). Амин.

Аутор: монах Јосиф Дионисијски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор