Смрт и нада у смрти

Душа говори: 
У гостопримници тела живех, и Домаћин посла по мене; не могу више остати у њему доле, јер ме посланик тера: Излази из дома свога, остави то обиталиште.

Остај, дакле, тело, у миру – привремено станиште моје, и нека те са радошћу угледам у дан Васкрсења.

Журно дођоше да ме узму, а ја ни знао нисам; послан за мене, већ је пред /вратима/, а ја то и не осетих. 
Избави ме, Господе наш, од оне осуде којој је допао ђаво, ненависник непорочних синова Твојих, и са Светима Твојима уведи ме у Царство, да бих узносио хвалу и прослављао Тебе, заједно са њима.

Душа говори телу: 
Како је горка чаша коју за тебе раствара смрт! 
Како је страшно ово време и тежак час испитивања! 
Остај у миру, пријатно станиште у коме сам боравила, док је угодно било Господу.

Каква ће скорб испунити срца грешника у тај час, када Судија – Христос седне на страшни престо Свој; сва покољења предстаће Њему, и откриће се све тајне срца! 
Страшан Суд, Страшни Судија, страшан је овај час!…

Блажен је онај кога тада покрије благост Твоја, Господе.

Тебе, Сине Божији, примих у себе за попутнину, и када огладнех, наситих се Тобом, Спаситељу света.

Нека бежи огањ од удова мојих; нека га одагна мирис Тела и Крви Твоје; крштење нека буде за мене непотопива лађа. 

Тебе, Господе наш, нека угледам тамо у дан Васкрсења.

Преподобни Јефрем Сирин

(Псалам 145. из књиге 
МОЛИТВЕНИК И ПСАЛТИР ПРЕПОДОБНОГ ЈЕФРЕМА СИРИНА)

youtube.com/@БојанБановић/posts