Да није наш пристанак кључни фактор у нашем спасењу, Бог би у својој бескрајној љубави према човечанству, наравно, спасио све, али без њиховог пристанка.
Он је понудио спасење, али предуслов je да га ми сами прихватимо, јер то неопходно за велику и важну промену: да се препородимо и обновимо у Исусу Христу, нашем Спаситељу.
Јер у нашем палом стању нисмо могли ући у Царство Божије, пошто смо били затровани грехом.
Да бисмо одбацили стару особу - прво морамо то да пожелимо. Тако да је наша сарадња у задатку нашег усавршавања пресудна.
Пошто имамо привилегију моралне слободе, свако лоше понашање са наше стране се рачуна као грех који нас одваја од Бога.
О свему томе Свети апостол Павле је писао у својој посланици Коринћанима: „Зар не знате да неправедници неће наследити Царства Божијег? Не дајте се заваравати: блудници, идолопоклоници, прељубници, женскароши, содомити, лопови, пијанице, нити они што се предаше проклињању и псовању, среброљупци и развратници неће наследити Царство Божије“ (1. Кор. 6, 10).
Због тога нас Спаситељ позива да се одрекнемо себе, да узмемо крст на своја рамена и пођемо за Њим.
Он признаје нашу моралну слободу и нашу слободну вољу, а наше спасење препушта њиховој бризи.
Тако да ће људи који желе своје спасење морати да делају да би га стекли, иначе ће га бити лишени.
У супротном, својом непажњом и недостатком бриге, они ће се припремати за губитак вечног живота и наследиће вечни пакао од кога се молим се да нас Бог све поштеди.