Недељно је јутро.
Чека Литургија, празник или дуго очекивано Причешће. И одједном - као да све крене по злу. Кључеви се изгубе, млеко се проспе, дете оклева, неко каже нешто грубо - и за неколико минута, тихи дом се претвара у место раздражења и суза.
А онда човек стигне у цркву тешка срца и помисли: "Какво сада Причешће?
Све сам упропастио..." Али управо је ту важно не упасти у још једну замку - очај. Свети Оци су говорили о духовном рату. Када човек тежи Богу, искушења могу бити посебно интензивна. И понекад највећа победа непријатеља није у томе да нас натера да прескочимо цркву, већ да нас натера да дођемо у њу већ савладани бесом, негодовањем и очајањем.
Зато је пре Литургије понекад боље ћутати него доказивати своје тврдње.
Опростите, загрлите дете, немојте грубо одговарати и реците себи:
"Нећу дозволити да ми ова свађа одузме Христа." Јер најгора ствар није просуто млеко или кашњење. Најгора ствар је пустити гнев у своје срце и затворити врата тамо где те Бог зове.