Помињање имена на Светој Литургији - Молимо ли се или само записујемо имена?
Драга браћо и сестре,
У последње време примећујем једну необичну појаву међу нашим православним верницима, о којој бих желео да заједно размислимо. Реч је о готово бесконачном писању и остављању имена за помињање по храмовима и манастирима.
Недавно сам предводио једно поклоничко путовање током којег смо посетили изузетно значајне православне светиње. Међутим, приметио сам нешто што ме је прилично растужило. Када уђемо у манастирску цркву, уместо да верници пажљиво слушају историјат светиње, упознају се са њеним духовним благом, целивају светиње и посвете време молитви, многима је прва и готово једина брига где се записују имена, коме треба предати папириће.
Наравно, ми хришћани позвани смо да се молимо једни за друге, за своје ближње, али и за читав свет. Помињање имена на светој Литургији јесте благословена и драгоцена пракса наше Цркве.
Међутим, поставља се једно веома важно питање: да ли то што смо негде записали имена наших ближњих заиста значи да смо се за њих и помолили?
Бојим се да понекад заборављамо да смо сви позвани на молитву, а не само на то да другима предајемо спискове људи за које они треба да се моле.
Током недавног боравка на Светој Гори, у више манастира, скитова и келија присуствовао сам светој Литургији и запазио једну веома лепу праксу.
Када свештеник током проскомидије започне помињање имена, огласи се звонце. Тада монаси и присутни верници почињу да помињу имена својих ближњих, свако узносећи Господу своју личну молитву. За то време свештеник у олтару помиње надлежног архијереја, игумана, братију, нарочито оне који су болесни или из оправданих разлога одсутни, као и новопрестављене и друге за које се врши посебно помињање.
Тај призор на мене је оставио снажан утисак.
Свако се моли. Свако учествује. Нико не очекује да неко други у потпуности преузме његову молитвену обавезу.
Наравно, ово не значи да треба престати са предавањем имена за проскомидију, нити да се смемо молити искључиво за оне који редовно долазе у храм. Напротив, посебну пажњу треба да посветимо болеснима, немоћнима, онима који страдају, онима који из оправданих разлога нису са нама, као и нашим упокојенима.
Али морамо имати на уму и нешто друго.
Замислите колико само имена свакодневно стиже у наше велике манастире, попут Острога или Тумана! Колике су то гомиле папира и колико је времена потребно да свештеник прочита хиљаде и хиљаде имена и за свакога извади честицу!
Када би свештеник морао да прочита баш свако име са свих предатих спискова, проскомидија би у појединим светињама могла да траје сатима. Зато је важно да разумемо да није суштина у количини написаних имена, већ у искреној молитви коју за те људе узносимо Господу.
Посебно бих желео да нагласим да, када дођемо на свету Литургију, треба да усредсредимо свој ум и срце на оно што се у храму догађа.
Дођимо на време. Док свештеник врши проскомидију, помињимо своје ближње. Помолимо се за своје родитеље, децу, сроднике, пријатеље, за болесне, страдалнике, али и за оне са којима можда нисмо у добрим односима.
У богослужбеним молитвама Црква се сећа и оних које свако од нас има на уму. То нас подсећа да наша лична молитва има своје место у заједничкој молитви Цркве.
Понекад ми се чини да је многима постало лакше да испишу десетине или стотине имена, предају их свештенику и тако стекну утисак да су своју обавезу према ближњима испунили.
Можда нам је лакше да напишемо имена него да се заиста помолимо. Лакше је предати папирић него издвојити време и у тишини свога срца принети Богу искрену молитву за другог човека.
Али хришћанска љубав подразумева и лични труд.
Зато вас позивам да размислимо о свему овоме. Немојмо трчати од манастира до манастира само да бисмо оставили што више имена. Немојмо дозволити да нам брига око записивања имена одвуче пажњу од свете Литургије и самог сусрета са Господом.
Предајмо имена када је то потребно, али никада немојмо заборавити да се и сами молимо за те људе.
Није суштина у томе на колико смо места записали нечије име, већ колико смо љубави, вере и искрене молитве принели Богу за тог човека.
Јер свештеник се моли за народ, народ се моли са свештеником, а сви заједно чинимо једну молитвену заједницу сабрану око свете Чаше.
Не заборавимо: имена не треба само записивати. Та имена треба носити у своме срцу и помињати у својим молитвама.
јереј Бранислав Керечки
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
