Постоји један тренутак у животу када човек више ни не зна шта да каже Богу.
А око њега се све више руши.
Лоша вест стигне баш онда кад помислиш да више немаш снаге за још једну.
И човек гледа у икону и пита се:
Не тражи више ни богатство, ни не знам какву срећу.
Само да се нешто коначно помери.
Само да му Бог покаже да није сам.
И то ћутање понекад заболи више од самог проблема.
Јер човек може да поднесе много тога кад зна да га неко чује.
Али кад се моли, плаче, пада на колена и има осећај да речи нигде не стижу...
почне да мисли да се узалуд моли.
Него кад више немаш снаге да чекаш одговор.
Нећу ти рећи да знам зашто Бог ћути.
Нећу ти рећи ни да је свака болест ту са неким нама познатим разлогом.
Неке ствари у овом животу остају пред нама као тајна.
Али можда Божије ћутање није исто што и Божије одсуство.
Можда ми, док гледамо у оно што се руши, не видимо оно што Бог држи да се не сруши до краја.
После свега што си мислио да нећеш преживети.
Још изговараш Његово име.
И можда ти се чини да је то премало.
Кад човек нема више снаге за велику молитву, Бог чује и оно најмање.
„Господе, не остављај ме.“
И ако данас не можеш ништа друго — немој.
Не објашњавај Богу своју бол.
Не мораш да будеш јак пред Њим.
Само немој затворити врата.
Јер понекад се вера не види по томе колико снажно говоримо:
Понекад се вера види по томе што човек, док му се све око њега руши, ипак подигне очи према небу и прошапуће:
„Ја више не знам шта да радим.