Налазиш се у друштву, почињеш нешто да причаш и, пре него што стигнеш до глагола, прекида те оно: „Ја…“ Добро дошли у савремени грчки разговор.
Нешто се променило у разговорима у грчком друштву. Није реч о томе да више причамо, већ о томе да готово нико више не чека да саслуша другог до краја. То све чешће примећујем последњих година и, откако сам почео да обраћам пажњу на ту појаву, чујем је свуда.
Неко почне да прича како му је било тешко на послу. Није још стигао ни до глагола, а саговорник је већ спреман да узврати: „Да видиш тек шта сам ја прошао!“ Неко други помене бол у колену. „А ја имам проблема с кичмом.“ Путовао си у Италију? Ја сам био у Јапану. Провео си два сата у саобраћајној гужви? Ја три, и то по киши. Угинула ти је мачка? Ја сам имао пса.
То није разговор. То је нека врста првенства у личним искуствима, у којем нико тачно не зна шта је награда, али сви желе да буду први.
Назвао сам то „еготитисом“, јер звучи као болест и, што је још важније, зато што временом прелази у трајно оштећење.
Нешто се променило у разговорима у друштву. Није реч о томе да више причамо, већ о томе да готово нико више не чека да саслуша другог до краја. Када се колективно „ми“ сужава, лично „ја“ добија простор.
Нарцизам у разговору
Социологија је већ пронашла термин за ову појаву. Називају је conversational narcissism — разговорни нарцизам, односно навика да саговорнику преотмемо нит разговора и поново је усмеримо на себе.
Чак је направљена и разлика између одговора којим подржавамо саговорника и оног којим пажњу преусмеравамо на себе. Ово друго је наш омиљени национални спорт.
Наравно, не постоји истраживање грчког Завода за статистику које мери колико „ја“ може да стане у једну кафу, нити доказ да Грци чешће прекидају друге него Данци. „Еготитис“ је овде неологизам, нова реч, а не клиничка дијагноза. Али он описује препознатљив образац: претварање слушања, које би требало да буде чин заинтересованости, у кратко чекање док поново не дође наш ред да говоримо.
Не мислим да се Грк такав родио. Деценијама је постојало нешто што данас делује готово егзотично — друштвено неодобравање самохвалисања.
У селу, комшилуку или за породичним столом могао си да будеш поносан, гласан, свезналица, па чак и неподношљив — као Грци, имамо дугу традицију у све четири ствари — али непрестано „ја сам урадио, ја сам био, ја знам“ имало је своју цену.
Друштво би те призвало памети, бака би те укорила, ујак би ти упутио поглед који говори „смири се“, а цела кафана имала би својеврстан, импровизован и увек делотворан механизам друштвене контроле — задиркивање и исмевање.
Саморекламирање се сматрало маниром уображених људи. У идеалном случају, требало је да неко други каже нешто лепо о теби.
Од „ми“ до „ја“
А онда се земља променила. Урбанизација, економски успон, потрошачко друштво, телевизија, животни стил као статусни симбол, обожавање личног успеха у периоду након пада војне диктатуре, а затим и велика економска криза, која је са собом донела бес, несигурност и дубоко неповерење у институције и колективне извесности.
Према подацима ОЕЦД-а, 2025. године само 24 одсто Грка изјавило је да има велико или релативно велико поверење у централну владу.
То, наравно, не значи да свако ко не верује држави прекида пријатеља за столом. Ипак, показује друштвену позадину земље која је научила да се у великој мери ослања на свој уски круг блиских људи, а да истовремено са подозрењем гледа на спољни свет.
Када се колективно „ми“ сужава, лично „ја“ добија простор.
Друштвене мреже решиле су проблем скромности и уздржаности — тачније, потпуно су га уништиле. До пре неколико година, да би обавестио људе шта си јео и куда си ишао, морао си да будеш познат или уображен. Данас су ти потребни само батерија и добар сигнал на паметном телефону.
А онда су се појавиле друштвене мреже и коначно решиле — тачније, разориле — проблем скромности и самоконтроле.
До пре само неколико година, да би двеста људи обавестио шта си јео, где си био и како се осећаш, морао си да будеш или познат или потпуно оптерећен собом, са великим друштвеним кругом. Данас су ти потребни само батерија и добар сигнал на паметном телефону.
Сама архитектура платформи учи нас да се представљамо и истичемо: моја фотографија, моје мишљење, моја објава, моја рута, мој тањир, моје негодовање.
Безбројна истраживања проналазе јасну повезаност између израженог нарцизма и понашања на друштвеним мрежама, нарочито када је реч о облицима самопредстављања. То не значи да нас је Инстаграм претворио у нарцисе. Значи да је створио окружење изузетно погодно за непрестано истицање сопствене личности.
Најзанимљивије је то што се модел са екрана постепено преселио и у стварне разговоре.
На почетној страници друштвене мреже не мораш никога да саслушаш до краја — једноставно наставиш да листаш садржај. У разговору нема листања, па је измишљено прекидање.
Саговорник постаје нешто налик садржају који треба прескочити да бисмо објавили сопствени.
Не слушамо да бисмо разумели. Чини се да само чекамо прву прилику да упаднемо у реч.
Прича друге особе служи као хипервеза ка нашој сопственој причи, ка том непрестаном „ја“ које се безброј пута чује за једним столом.
Данас човек који заиста уме да слуша почиње да стиче готово необичну привлачност.
Најнепријатнији део
„Еготитис“ није баш исто што и себичност у старом смислу те речи.
Класични себичњак знао је да је себичан и обично је имао и извесну величанственост или бар неки стварни изговор за своју друштвену самозаљубљеност.
Данашњи „еготиста“ — још једном се извињавам због нове речи — често верује да сасвим нормално учествује у разговору.
Одговара ти сопственом причом јер мисли да те тако разуме.
Али на крају вечери ти знаш где је летовао, колико му је детињство било тешко, ко му је учинио неправду на послу, какав однос има са својом децом и коју марку маслиновог уља купује.
А он о теби зна отприлике само твоје име — ако је и њега запамтио.
Можда управо зато човек који заиста уме да слуша данас почиње да поседује готово необичну привлачност.
Пусти те да завршиш реченицу, постави ти питање о ономе што си рекао и не тражи непрестано начин да разговор пребаци на сопствену причу.
За то нису потребни нарочито образовање, емпатија нити неки курс комуникације.
Довољно је да се с времена на време саслуша цела реченица, а да се следећа не започне са „Ја“.
Некада се то једноставно звало разговор.
И хитно морамо поново да га откријемо, пре него што се зачује — већ те чујем како се спремаш да то кажеш — следеће „Ја…“.
Панагиотис Тритарис
newmoney.gr
