Молитва – пажња

Молитва као човеково обраћање – нарочито у тешким околностима – нечему или Некоме ко га превазилази, уз тражење помоћи и подршке, није непозната појава. То је спонтани покрет душе, миран или снажан, у зависности од проблема са којим се суочава.

Постоји и молитва као благодарење, када човек осети Божју помоћ и постане свестан Божјег присуства. Као и славословље кроз молитву срца: „Слава Теби, Боже!“

У наведеним случајевима пажња у молитви подразумева се сама по себи. Оно што нас мучи „пече нас“, благодарење и славословље су истински и зато извиру из дубине нашег бића. То, наравно, не може непрестано да траје. Не можемо стално бити „под напоном“. Људска природа не може да поднесе живот без предаха.

За православног хришћанина који се стара о свом односу са Тројичним Богом, молитва је суштинско средство за остваривање тог односа. Као када човек жели да у свом животу има некога као вољену особу, па се зато труди и настоји да са њом што чешће буде у заједници – не зато што му је то дужност, већ зато што осећа потребу за тим.

Молитва као нешто што „морамо“ да чинимо доноси извесно задовољство – јер смо „испунили своју дужност“ – али не и пуноћу која доноси радост. А дужност, свакако, не може да сједини срца, ни на људском ни на божанском плану.

Осим тога, као што вређамо особу са којом разговарамо ако истовремено размишљамо о другим стварима – пословима, људима и слично – тако ни молитва без пажње према речима и без сабраности ума и срца нема истинског смисла.

Свети Игњатије Брјанчанинов, у књизи „Сине мој, дај ми срце своје“, напомиње да „молитва без пажње није молитва. Она је бескорисно, душепогубно празнословље, увредљиво за Бога“[1].

Пажња у молитви захтева труд, напор и време. Неуспех, ако га не оправдавамо људском слабошћу, него га препознајемо као грех – као промашај – смирава наш дух, и тада долази благодат Божја, која чини могућим и оно што је немогуће.

Ако људски односи нису савршени, онда ни наш однос са Богом – Невидљивим и Непојмљивим – није савршен. У првом случају, ако ти је до неке особе стало, бориш се и трудиш да побољшаш свој однос са њом. Исто чиниш и са Христом као Богочовечанском Личношћу. Ако Га желиш, не одустајеш од настојања да Га сусретнеш, да Он сусретне тебе и да заједно ходите. Зато се и молиш са пажњом и тражиш савет од онога ко има искуства.

Редакција портала "Живот Цркве"