Христос се не може следити на силу

Примећујемо да верујући родитељи претерано страхују да њихова деца случајно не доживе неки духовни пад. Вођени том мишљу о духовној заштити, често одлазе у крајности.

Не кажем да деци не треба пружити васпитање у Христу, али то је једно, а нешто сасвим друго су крајности које децу могу одвести на опасне путеве.

Већину ових верујућих родитеља обузима страх да њихова деца не згрешe, али се у дубини тог страха крије бојазан да се у друштву не наруши слика њихове породице. Свима је позната она излизана реченица: „Пази да то не урадиш! Шта ће свет рећи! Осрамотићеш нас!“

У оваквом ставу прикривена је и једна демонска гордост:

„Наша деца немају мобилне телефоне као друга деца.“

„Мој син се не бави играма на рачунару или играчким конзолама. Иде код пријатеља да се игра, али само под одређеним условима.“

„Ако ме моја ћерка замоли да изађе са друштвом у којем ће бити и дечака, нећу јој дозволити, да не би подлегла искушењу и упустила се у неку везу.“

РЕШЕТКЕ СВУДА! Као што каже једна позната песма. Деца одрастају под стакленим звоном, и то у име Христово! Уз став да су наша деца најбоља, док су друга грешна.

У међувремену, децу једва натерају на исповест, као да их воде на саслушање, док их недељом често насилно извлаче из кревета како би ишли у цркву, јер: „Тако мора!“

Какав је резултат?

Када деца ових родитеља одрасту, родитељи долазе на исповест и говоре да њихова деца више не желе ни цркву, ни свештенике, ни Свете Тајне. Са сузама признају да су их сада изгубили. На срећу, неки од њих исповедају и то да су сами криви, јер су годинама вршили притисак на децу својим строгим забранама и непрестаним речима „не смеш“ и „немој“.

У Цркви не сакаћујемо слободу нити постављамо решетке око људских живота. Ми васпитавамо слободу у Христу, а након тога свако је слободан да својом вољом поступи онако како жели.

Говоримо деци да избегавају таму, али им не говоримо да, када упале светлост, тама не може да настане!

Своју децу васпитавамо љубављу, молитвом и личним примером. Трудимо се да њихову слободу обликујемо кроз разговор, информисање и квалитетну духовну повезаност коју смо изградили са њима. Након тога, наше дете је слободно да доноси сопствене одлуке.

Нека има рачунар, али нека зна како да га користи. Нека научи да поставља границе у погледу онога што објављује на друштвеним мрежама, као и у погледу забаве.

Треба разговарати са адолесцентом и упознати га са правилном употребом технологије, значајем заштите личних података, опасностима и ризичним облицима понашања.

Забрана свега, без икаквог разликовања, довешће дете до друштвене изолације и непријатних последица. Наравно, док су деца мала, потребно је рећи „не“ када је то неопходно, а затим постепено, сразмерно њиховом узрасту и зрелости, прелазити на правилно управљање стварима.

Чули смо чак и нешто невероватно:

„Моје дете ни са ким не разговара за време одмора, нити се дружи са другом децом, како би могло да се духовно заштити.“

Једноставно, ваше дете има проблем, а имате га и ви као родитељ, али тога нисте ни свесни. Проблем називате духовношћу.

Духован човек не одбацује свет, већ се труди да буде со земљи и да, са расуђивањем, сведочи љубав у свету, како би се свет преображавао у Христу.

Да и не говоримо о страшној реченици:

„Буди добро дете, јер Бог воли само добру децу.“

Деца нису наша, она припадају Богу. Ми ћемо само настојати да њихову слободу васпитавамо сопственим примером, молитвом и са неколико добронамерних речи. До те мере.

После тога, како буду одрастала, деца ће доносити сопствене одлуке, свидело се то нама или не. Од тренутка када све препустимо Христу, ми више немамо право да се мешамо.

Наше дете неће отићи у пакао нити ће постати серијски убица зато што је играло неку рачунарску игру са пријатељима или зато што правилно користи друштвене мреже.

Претпостављам да наша деца знају да ножеве у кухињи имамо да бисмо секли хлеб, воће и месо, а не да бисмо убијали људе.

Наравно, постоје ситуације у којима ћемо одлучно и безусловно рећи „не“. У таквим случајевима потребна нам је још једна врлина која ће ствари поставити на право место, а то није ништа друго до духовно расуђивање.

Немојмо децу држати ни под стакленим звоном ни у кавезима. Покажимо им сопственим животом пут живота у Христу, упознајући их са опасностима и тешкоћама које их могу очекивати.

После тога, дајмо им кључеве да сама бирају, а која ће врата отворити, нека одлуче сама.

Христос се не може следити на силу. Не заборавимо да је Он сам рекао: „Ко хоће…“ То је позив човековој слободи.

Никада нећу донети коначну одлуку уместо свог детета. Научићу га како да бира и по којим мерилима да доноси одлуке, али ће сама врата отворити оно, са осећањем одговорности и зрелости.

Не заборавимо: није суштина у томе да ли ћеш пасти, већ у томе да ли ћеш моћи да устанеш и ухватиш Господа за руку када будеш потонуо у таласима греха.

Желим вам благословене путеве васпитања!

Презвитер Спиридон Скутис

(Фејсбук страница)