"Паралелни свет" Христове реалности

Писано пре шест година за блог на "Poukama" о Христовој реалности као јединој стварности и нашем "паралелном свету" у свему одређеном нашим заблудама услед удаљености од Христа.

Август 26, 2022 - 00:50
Новембар 8, 2022 - 18:03
 0  85
"Паралелни свет" Христове реалности
"Паралелни свет" Христове реалности

Један верујући човек поставио је уваженом ауторитету дилему и питање које дотиче нешто о чему сам писао овде у блогу: "Рај и пакао; то нису чекања већ реалност". Ни у сну не бих опонирао личности какав је споменути ауторитет, али пошто је мој блог прочитало већ прилично људи, осетио сам, не само потребу већ и обавезу, да мало појасним своје гледиште о теми која је ту актуелна. Наиме; споменути читалац поставио је директно питање:

"Оче,

Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност? Да ли се оно одвија паралелно од овог света, тј. док ми сада овде живимо и постојимо, да ли "горе на небу" или како већ да се изразим, постоји Цартво Небеско са Господом светитељима, анђелима?Имам утисак да многи у Цркви на овај начин виде Царство Небеско. ..."

Одговор часног Ауторитета био је:

"Царство небеско је изнад свега живот и заједница у Христу и Господ нам зато говори "Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17, 21)....И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25)."

Као што рекох, с обзиром да сам о овој теми већ говорио, а можда баш њом подстакнут горе споменути верујући и поставља ову дилему, морао сам своја гледишта да проширим и појасним више и дубље ... скоро као обавезу јер са изговореним ставовима није се играти.

Дакле jedno koliko Bog dade mucavo promišljanje:

Не знам ко је поставио питање честити Оче али пошто сам на својим блоговима нешто писао о том „већ присутном Царству“ побојах се да ионако муцава прича не буде извор нечијих магли у глави па се латих тога да мало појасним своје уверење. Приличан број људи, неколико хиљада их је прочитало тај блог па је и моје појашњење нужно (чак осећам одговорност) с обзиром да и Ваш одговор на постављену дилему једним делом ставља ту причу под знак питања. Први пасус вам је перфектан и потпуно расветљава све дилеме. Дубоко му се поклањам. Последњи пасус има неке елементе на које бих, спреман на корекцију својих ставова ако сам фантаст, прозборио пар речи као додатно објашњење споменуте приче – нарочито на примедбу да у Јеванђељу нема потврде за тему већ присутног Царства Божијег као реалности. Ни на који начин ово појашњење нема за циљ унижавање ичијег мишљења ваћ искључиво само покушај да се одређеним сегментима наших живота, макар зрнцем неког схватања (под притиском обавезе да се са талентима нешто уради) да нека димензија, уз Божију помоћ, корисна за човека и заједницу.

Овај мој муцави монолог, још једном, односи се на примедбу да прича о невидљиво присутном Царству већ сада и овде нема упоришта у Јеванђељу.

Тема је комплексна из простог разлога што немамо искуства Царства које ће доћи у пуноћи ("што око не виде и ухо не чу то је Господ припремио..") Дакле то „будуће“ је тајна о којој не можемо ништа говорити из простог разлога што о њој немамо никакве представе. Она се самим тим не може упоређивати ни са чим јер је непознаница. Али можда, у мери колико нам је Бог дао да о томе размишљамо, можемо наслућивати бар неки њен пројавни део?!

Па Ви оче сваке Литургије држите тело Христово у длановима! Додирујете Га као Апостол Тома што га је додирнуо! Исти је то Васкрсли Господ којег је Царство – унутра у Срцу Вашем! Пред Господом време не постоји! То у Вашем длану је исти Христос који је малопре прошао кроз врата закључане собе и одмах пришао неверном Томи. Како то онда није већ присутно Царство кад држите Цара Славе у рукама!? „Паралелни свет“ скривен од лоших људи, злих срца ...непознат за хладне егоцентрике и слично!? Ако су светитељи, по речима многих отаца Цркве, присутни на свакој литургији; ако саслужују са Анђелима (иже Херувими) истовремено и са Вама драги оче, како то онда није,условно речено, „паралелни свет“ – суштински реални свет, где у ствари ми смртници и грешници живимо у свету греховних илузија и уобразиља ...паралелно са Христовом реалношћу али од ње гресима удаљени!? Овај свет је по власништву Христов а не наш али због наше слободе и посрнуле природе "у злу лежи"! Господ каже жетеоцима (Анђелима) кој су хтели да покосе кукољ: "И ко год је чинио безакоње биће избачен из Царства". Дакле свет је већ у њему! Све је Христу покорио Отац Његов! Господ није „тамо негде“ на несхватљивим висинама или даљинама; Он је ту кроз Литургију и Крстом освећену Васељену у „срцима људи“. То Он сам каже а не човек: "Царство божије је у срцима вашим"! То је Његова констатација а истовремено и препорука и Он се овде обраћа нама из свих епоха који још живимо у телима.

Ви кажете: „И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено“ - Дозволите један мали опазак: Ако светитељи упокојени у Господу и даље постоје у овом времену и простору – то значи да је Господње и ово време и простор тј. наш реални свет ...јер Господ Христос из Вашег длана на причести је Царство Божије! Значи светитељи постоје у Христу - у Царству Божијем и помажу нам када им се молимо! Зар не? Колико само исцељених има код Василија Острошког? Код Петра Коришког; Прохора Пчињског; Нектарија Егинског? Из ког времена они помажу онима који их моле? Из будућег или овог сада, тренутног, „паралелног“?! Ако немају овде и сада постојање у свеприсутном царству - како нам онда помажу? Из ког времена Мајка Божија брзопомоћница, Игуманија свих светогорских манастира, штити оне који је моле? Наравно, из Царства Христовог које је једина реалност – све друго: проток времена, „јуче, данас, сутра“, машта, сећања ... су наше греховне уобразиље. Услед њих смо слепи и не осећамо реално и свеприсутно Царсто Христово (а Христос је Љубав) које је литургијски већ ту ...у срцима нашим (бар би требао да буде)!

Наравно, ту у срцу је и пакао ...што је сродна тема. Па само укратко са овим у вези: за смрзнуто срце топлина Христове Љубави је неподношљиво врела; али се од Ње нигде не можемо сакрити - како ни данас док сам у телу тако и кад се раздвојим од тела. Не могу се сакрити од себе, од рана и смрзотина у срцу које пеку у Христовом свету! (теологија "смрзнутости срца" од Владике +Данила Крстића са којим сам имао част да живим две године у Патријаршији) Могу да покушам да се напијем, да бежим од себе у дрогу, опијате ..али од себе се побећи не може! Само искрени сусрет са Христом је, уз Црквене Свете Тајне, лек - ништа друго под капом небеском! ("Трпљењем спасавајте душе своје" каже Спаситељ)

Господ својим Царством само преображава свет као што се сам преобразио на Тавору не престајући да буде Бог ...не престајући да буде Човек. Његов други долазак биће по себи преображај свега овог већ постојећег; из крвоточивог у здраво, из грбавог у право! Она грбава жена иста је особа и пре и после Инхтервенције Богочовека. Кроз Литургију Он је исти Господ кроз све вечности јер пред Њим време не постоји – Он је увек сада! Његово Царство је увек сада! Није то нешто „будуће“ кад Га управо Ви држите у рукама на свакој Литургији, а Он је Господ који обједињује и вечност и садашњост!

Постоје у Јеванђељу потврде за ове ставове, па је између осталих прва та да је један криминалац и разбојник, распет поред Христа на Голготи, први становник Раја ...тј. Царства Божијег (што и мени даје неку наду)! Сетимо се, када је овај препознао и исповедио Божанство Христово, шта му Господ каже дословно: „Заиста ти кажем, још данас ћеш бити са мном у Рају“. Још данас? Да, на Велики Петак је разбојник први од људи ушао у Рај! Господ не лаже кад нешто каже! Рај је тог Великог Петка реалност! Тај покајани човек је и дан данашњи у радости свог Господа којег Ви држите у длану ...ДАНАС! Све светитеље у Господу држите у длановима – данас! Они су у Њему а Он, Женик душа наших, је наше Царство ...које је и у срцима нашим и на Вашем длану - данас!

На другом месту у Јеванђељу које се чита на опелу Господ каже: „Заиста, заиста вам кажем, да долази час и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијег и чувши га оживјеће...“ (Јов. 5; 25) Овде се интересантно преплићу ова два наша става и кажу нам директно да Ваше и моје гледиште честити оче нису у завади; не стоје у опозиту! Господ користи и будуће и садашње време: „доћи ће час и већ је настао..“! Обједињује садашњост и "будућност" у ванвремено "доба .. у вечито "сада!

Христовим доласком у свет рођењем од Дјеве Богомајке већ је настало Царство Његово! О како је ово страшно јеванђелско место!? "Већ је настао час када ће мртви у гробовима чути глас Сина Божијега ..." Господ каже "мртви"! Не каже поименично "овај или онај" ...каже "мртви"! А само мало пре тога каже да је тај час "већ настао"!? А како се зове тај већ отпочели догађај када ће "мртви у гробовима чути глас Сина Божијега" ..ако не Суд? Овај живот је већ "суд свету" исто колико је и припрема за "дан који долази" ... и то Апостоли најдиректније спомињу дословно у Јеванђељу не једном другом месту: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." (Јован, глава 12 )

Сама Црква и Литургија су јеванђелске ЕСХАТОЛОШКЕ РЕАЛНОСТИ ..за које смо ми слепи услед грехова! "Лествица", често приказивана на фрескама која води од пакла ка Христу, и уз који су пењу (или са ње падају) сви из људског рода; није посмртна слика људске душе већ слика нашег живота овде и сада; личносно сазревање и узрастање у Христу и ка Христу ..јер Васкрсли Господ је есхатолошки Господ ...и Ви Га оче држите у длановима на свакој Литургији! Ви данас нисте иста особа као пре петнаест година! Данас сте далеко зрелији него тада јер су Вас многи Крстови умудрили, уразумили и сазрели; а пењали сте се уз лествицу и падали са ње само Ви знате колико пута!? Нас само грехољубивост, са свим својим страстима и болестима која носимо, одваја од тог свеприсутног Царства; на та и сам Господ указује: (Јован 5, 24) Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који је мене послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот". Обратите пажњу на презент! Господ не каже у футуру: "Ко моју реч слуша ... "имаће" живот вечни и "неће доћи на суд.." већ говори у Његовом времену вечите садашњости: "Ко моју реч слуша и верује Ономе који је мене послао, има живот вечни и не долази на суд него је прешао из смрти у живот". Већ овде. Страшан парадокс у оквирима људске свести који сведочи да Православље није од овог света или људске логике: овај свет и овај живот у ком не може да се не погреши, јесте греховна смрт свих нас! Посведневно нам смрт кроз грехе разједа душу и организам и он се само у Христу и Христом (Његовом милошћу) рефрешује да дочекамо нови дан! Само у Христу, захваљујући Његовој божанској сили и доброти, из смрти улазимо у живот сваког дана али и есхатолошки! Његова садашњост је наш живот и наша реалност! То је реалност свих епоха и сваког времена.

То само потврђује раније речено сведочење Господа да "Овај свет у злу лежи" ..што ће рећи да је Црква улаз, капија или врата конкретног ЕСХАТОНА - већ овде и сада! Његово Царство је ту; ако хоћете и онако незграпно дефинисано, као „паралелни свет“ ...али је боље као „духовна реалност Царства Христовог“ скривена од срца изопаченог мржњом, хладноћом и слично! Или још боље речено, ми а не Господ смо у "паралелној реалности"; у илузијама живота и најдубљим греховној отуђености и самообмани – Истина је Христова; реални свет је Његов. Свако искрено срце то, кроз Цркву, може у неким дубинама да наслути кроз Тајне крштења, исповести и причести! После искрене исповедне отворености према Христу кроз свештеника (јер је и свештенство једна од Светих Тајни), срце може као кроз маглу доживети колико је само до пре пет минута био у свету смрти, лудила, греховних илузија и ужасне удаљености (као блудни син) од реалног живота - од Христа. Истим очима сагледава један други унутрашње/спољашњи преображени свет, реални Христов свет, и постаје љубазан; почне да воли и прашта. Ништа му тада осим Христа није вредно ни битно јер је Христос управо та љубав којом човек воли. Тако обична, тако блиска, интимна и лична - нимало мистична, ... стварна, реална. У ствари, како већ негде рекосмо, Рај није географска или временска одредница, није "нешто што долази"; рај је Христос у срцу! Личност Христова је Рај. Ко има Христа у себи, ко служи свима, ко није надмен баш као што Он није, њему су и Сахара и Антарктик рај! Такав не суди никоме а онда се и њему не суди - то је Божије обећање а Бог када нешто каже Он не лаже; то је онда тако. Адам и Ева били су људи ко и ми (уосталом ми смо од њих), на планети која се није променила ни по чему осим по смртности. Да је то исто као и данас сведочи писмо када каже да Бог иђаше кроз Рај када мало захладне .. то значи била врућинчина тамо на Блиском истоку па Бог хтеде да се сретне са својим сином Адамом када је то Адаму мало пријатније. (Ево оригинал цитата 1. Пост. 3; 8): "И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту")   Шта је то у ствари Адам изгубио грехом непослушности? Изгубио је Духа Живота, Духа светог; Духа смисла и разума са којим их у срцима "не беше срамота што су голи" (!. Пос. "; 25) Са Духом Светим у срцу једна дечија чистота на коју касније и Христос позива! Кренуо је тако отпали Адам ка болном ишчезавању али на нашу срећу Света Тројица у великој туги због човека "брже боље" изнађоше стратегију и решење како да врате Духа у срца људи а да никоме не поремете слободу избора! Даље је све историја цркве.

Да се вратим теми. Ми смо далеко "будуће време" за Светог Николу, али Он данас, у садашњости из Божијег Царства, помаже ономе ко га искрено моли! Зар не? Многи свети из давне прошлости нису уопште у прошлости! Помажу Божијом силом и Вама и мени и сваком другом у свему - данас! Не из прошлости, не из будућности ...него данас! Шта је то ако не "паралелни свет" при чему није Он нама паралелан него по хијерархији ми Њему!

Познато је да Свети Спиридон Крфски, ког сам имао ту част да недавно и видим и целивам, понекад напусти свој ћивот ..или свештеници га нађу да је променио положај тела! Дешава се, по причама баш тамошњих свештеника, да не могу да отворе поклопац ћивота никаквом снагом. Можда по допуштењу свог пријатеља Христа овај велики светитељ телом какво је имао у шетвртом веку шета међу житељима Крфа а да то у ствари нико не и не зна!? Тад и примете, кад ћивот дозволи да буде отворен да је положај тела другачији. Температура тела му је 36,7 Познато је да једино Крф никада није пао под Турке, а зашто!? Па намерили се на овог Божијег угодника! Два пута су покушали опсаду у историји али он им није дао! Кажу турски летописци: "Сметао им је неки старац"! Прилично веродостојан сведок пристуног Божијег Царства.

Мојсије и Илија су на Тавору стајали поред Богочовека и разговарали са Њим; то су својим очима видели Апостоли и посведочили! Да, стајали су поред Господа, не утваре већ стварни живи људи јер су Апостоли хтели да им направе шаторе, и нису лебдели како их иначе погрешно понегде сликају ваљда у намери да се томе да неки спектакл. (Непотребно патетично алегорисање реалних догађаја.)

Поразговарали су ови велики пророци са Христом о нечему; вероватно за нас није битно о чему; али је тај догађај једна животна чињеница потврђена од самих Христових Апостола. Не може од споменутог догађаја бити бољег показатеља да је Христово Царсто "паралелни свет" ма како рогобатно звучало. Он је стваран; а наша греховна "реалност" је болесна, уображена, изокренута, сломљена, препуна илузија... Занимљиво је то да је Илија вазнет са телом на Небо али на Преображење, када је та скривена реалност пробила оно огледало које спомиње Апостол ("Сада видимо као у огледалу.."), јасно је да Илија и Христос стоје у реалном свету .. не у машти! У том свету који једино и јесте реалан јер је Божији! Очев! Нама припадају само наше греховне уобразиље.

Најзад, убедљиво најважније место за дилеме о којима овде причамо јесте један јеванђелски детаљ који спомиње управо сам Господ. Када, наиме, буде дошао поново, када се Царство Његово као муња од истока до запада открије у пуноћи и када спадну магле кроз које је све "делимично" .. Господ каже да ће се тада РОБОВИ (греха, страсти, мржње) избацити напоље и синови ће остати у кући! Робови "неће моћи остати унутра а многи који се ту буду затекли биће без свадбеног руха" (јаох мени). Занимљиво је да су, судећи по овим речима, до тог тренутка сви живели у кући; жито и кукољ су расли заједно на њиви!? Уосталом Господ нам директно у очи каже скоро све о присутном Литургијском Царству у Јеванђељу по Матеју XИИИ гл. 36 - 43 речима:

"У време оно, кад дође Исус у кућу, приступише Му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви. А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији; А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!"  

Има ли јаснијег момента који би говорио да се већ сви налазимо у Царству Христовом јер је "Отац његов већ све покорио под ноге Његове" али због дела или недела неће сви који то Царство нису препознали ту и остати. Пише лепо да ће "на крају века" бити избачени "са њиве" тј. из Царства! Није да нисам забринут због тога  .. сртепим али се некако макар уздахом надам. Суштина је да је споменута "кућа" или "њива" Његово Царство које сада само слутимо у себи док ће Његов долазак бити преображај свег постојећег ..па ко опстане ..опстане! То је у Божијим рукама и Његовој сили за коју се надамо да ће имати решења и сажаљења за многе наше неисправљене слабости и да ће нас по својој доброти и сажаљењу ипак оставити ту негде код улаза ..макар и на промаји, небитно.

Господ се на Вазнесење узнео и сео са десне стране Оца, у Царско достојанство али је истовремено и у Вашим рукама на Литургији - исти Христос! Разлика између ове две реалности је само у томе што је Црква овде међу нама "војинствујућа" јер Господ још увек служи и још увек војује (предводи борбу против злога) са Вама и онима који Га верују. Када дође Дан Онај - Црква ће бити "торжествујућа" ..престаће потреба за "војинствујућом". Ова два света дели само тајна, тј. фактор, времена - нешто што је дато као дар - могућност за покајање! Време је поклон од Господа да у времену и простору ..у телима (у које је и Господ сишао) учинимо дела која ће нам променити духовну структуру јер смо саздани од душе и тела - сливено! (Каква тајна; делима тела утичемо на оно невидљиво у нама!?) Без дела човек не може ништа да мења - али нас и поред свега спасава ипак само Његова милост и сажалење!

Још једна потврда за свереално Царство Христово и отуђено и илузорно наше греховно (паралелно) "царство" је и јеванђелска слика оца и сина из приче о "блудном сину"! Није отац отишао у лутање; није он отишао из стварности - син се "изгубио"! Син је залутао; "изгубљен био и нађе се" ...а отац је увек био ту где и јесте! Није Господ никуд одлазио са својом Истином и реалним Царством - ми смо одлутали куд који! На крају крајева, избачени смо из Раја на чијој капији од тог тренутка стоји Херувим ...па ти прођи ако смеш и можеш!  (Можеш наравно али само кроз врата Христа!) Господ је остао у својој реалности да би одатле, из Есхатона, сишао у телу међу заблуделе и самообмануте у покушају да нам отвори очи; ..али многе, како сведочи Јеванђеље, остадоше слепе.

Силаском Духа Светог на Цркву, на Апостоле, престало је време када је човек био удаљен од Царства Божијег..од Раја! Престало је Старозаветно тумарање беспућима у којима није било Љубави ...били су само закони! Они су дати људима (што је унутрашња духовна реалност и дан данашњи) да, кад изгубе љубав из срца (са њом и разум – што је дефиниција пакла) не полуде сасвим него да држе законе како знају и умеју док чекају да их Пастир добри не пронађе тако погубљене! Силаском Светог Духа дошла је есхатолошка Љубав којом воле људи! Дошло је измирење са Богом и могућност да се силне ране душевне оросе Божијим помиловањем - измирењем које није наша способност већ је Он тако хтео!

Кад човек има Љубав (Литургијом дефинисану) ...има Христа ...има Царство у Срцу већ сада и овде – јер је „Царство Небеско у срцима вашим“! Када грехом изгуби Христа, тј. Љубав, постане старозаветан: радо се свети, „око за око и зуб за зуб“, нема осећај и емпатију за страдања људи већ све мери неким искривљеним и изопаченим личним правилима као нпр: „зашто ваш учитељ исцељује суботом?“ Сав је у словима закона; а потпуни крај му је кад закон примењује на друге а не и на себе.

Љубав је Христос и са Њом у срцу човек је и у Христовом Царству ... скривеном од погледа оних који су хладни, безосећајни, испуњени мржњом. Бар Ви оче из прве руке можете видети у свом окружењу, у том "грдном судилишчу", колико је истинито да је у човековом срцу већ сада и Царство ..али и пакао! Колико многи око вас, овде и сада а несвесни своје беде и несреће, хоће да разапну Господа којег Ви држите у длану служећи Му и којим дишете. Време не постоји у Христу; и даље Га пљују, шибају, ругају се и вређају! Са Њим и Вас јер „ако се Њему наругаше – и нама ће; ако Њега попљуваше – и нас ће“! Зар не? Време не постоји. Бездушно Га ударају а Он им не жели зло; носи њихове животе и крстове на себи.

Љубав Христова је „паралелни свет“ који је овде већ сада! Не нека мистична тајанствена реалност коју многи несрећници траже у болесним усхићењима; већ обична љубав којом воли човек. Није она нешто из будућности; у противном човек не би могао да воли! Његов свет би већ овде био мржња и пакао у свим облицима. Та обична свакодневна Љубав је вечни Господ (јер "Бог је ЛЈубав и Љубав је Бог" говори Апостол) који је исти и пре вечности и после ње. Мистицизму ту нема места јер, шта је мистично у томе да је свакодневна љубав према људима управо Христос по чијем лику смо и саздани!?

Најбољу дефиницију реченог, која је мени лично изменила живот из корена, дао је почивши професор теолошког факултета Димитрије Богдановић који 1962. године у чланку "О љубави као мерилу ортодоксије" - рече дословно следеће:

„Многи теолози се упињу да докажу како је Христова љубав у односу на љубав у људском смислу речи нешто сасвим друго, квалитативно различито, супротно. А заправо је обрнуто: Између сваке праве, искрене људске љубави и Јеванђелске љубави постоји унутрашња суштинска истоветност. Јеванђелска љубав није ништа друго до љубав којом може да воли човек. У томе и јесте Откровење, што се човеку открива не оно што он у себи уопште нема, већ оно што има, али чијег коначног и вечног смисла можда није био свестан па ту боголикост у себи није умео да развије."

Царство Христово је Љубав а не објекат ка којем идемо. Љубав овде и сада ..коју Господ вреднује и која се продужава у вечност.

Ипак не могу и поред свега игнорисати да апостол Христов каже у Химни љубави (Кор. 13):

...

  1. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.
  2. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.
  3. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
  4. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

Значи све ово што мислимо јесте делимично овакво или онакво; само наслућујемо, колико нам је Бог дао, ова крупна животна питања. Свакако нам свима ваља окусити смрт као највеће понижење живота коју нам је грех донео као плату. Ваља нам одвојити се од тела ...а тек ту шта је загонетки ..ко ће га знати?! Ваља умрети са Господом, јер је и Он морао да прође кроз смрт као људско биће, да би са Њим, силом Божанства Његовог и устали из гроба у пуноћу Царства Христовог! А какво је то Царство после другог Његовог доласка ... е то „нити око виде нити ухо не чу“ осим једног Апостола. Како год ...литургијска реалност Царства Христовог овде и сада је само, по речима Химне љубави, предукус и слутња .. као у огледалу! Једна делимична незаокружена стварност.

На крају срдачно Вас поздрављам целивајући Вам руку сасвим отворен за критику и спреман на корекције гледишта ако она ичиме вређају светоотачка предања или нека дубља црквена питања. Лично мислим да не скрнаве Предање; можда сам слободније приступао тематици али ни по коју цену нисам одступао од суштинских питања Црквеног учења нити сам у њих задирао. Осећао сам одговорност да појасним своје ставове због преко пет стотина људи који су читали мој блог о овој теми.

Препоручујем се Вашим молитвама ...наравно укључујући све за које се стално молим!  

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!