Поређење је тихи крадљивац радости...

Јуни 10, 2026 - 18:41

То се не деси се од‌једном.
Почне неприметно. Погледаш туђи успех, туђи брак, туђе тело, туђу децу, туђи мир, туђу веру, туђи пут. И од‌једном оно што ти је Бог дао почне да ти изгледа мало.
Ту почиње опасност.
Јер поређење не показује истину. Оно показује само исечен кадар туђег живота и најрањивији део твог срца.
Видиш нечији плод, али не видиш његову цену. Видиш нечију светлост, али не знаш кроз коју таму је прошао. Видиш туђи благослов, али заборавиш да можда пролазис кроз несто сто ти је неопходно да би ојачао.
Психолошки гледано, поређење често не долази из жеље за растом, него из ране која пита: да ли вредим? да ли касним? да ли сам мање вољен? да ли сам промашен?
И онда човек више не живи свој живот, него туђи живот користи као меру сопствене вредности.
Оно Туђе постаје огледало, али искривљено.
Јер у њему не видиш истину о себи. Видиш само оно што ти недостаје.
Зато поређење рађа немир. Храни завист. Гаси захвалност.
Учи човека да презире оно што има, јер стално гледа оно што нема.
А срце које стално гледа туђи пут, полако губи осећај за свој.
Православно гледано, то мозе бити јако теско и опасн.
Јер Бог не спасава људе серијски, као копије.
Он свакога води лично. Некога кроз брзину. Некога кроз чекање. Некога кроз обиље. Некога кроз оскудицу. Некога кроз радост. Некога кроз кроз тугу.
И зато твој пут не мора да личи на туђи да би био благословен.
Апостол Павле каже: „А сваки да испита своје дело, и тада ће сам у себи имати славу, а не у другоме.“
Ту је лек. Не гледај стално преко туђе ограде. Погледај шта је Бог поверио теби.
Који дар.
Коју рану.
Коју одговорност.
Који однос.
Који корак данас.
Јер на крају нећемо одговарати за туђи живот. Него за свој.
Поређење те одводи од себе.
Захвалност те враћа.
Душан Благојевић