Ретки живе заиста духовним и небеским животом

Само ретки живе заиста духовним и небеским животом и малобројни познају анђелско радовање на земљи. Само малобројни познају светоотачку тајну „пажења на себе“.
Стога је много званих а мало изабраних. 
Мало је оних који се спасавају од непажљивог вештаствено-смртног постојања. Мало је оних који се са пажњом причешћују бесмртним животом. Мало је оних који траже своју душу и још је мање оних који је налазе. 
Јер, велики је подвиг одрицања од вештаственог и мисленог. Велики је напор проналажења невештаственог изгубљеника, тј. своје душе. 
Кроз губљење вештаственог и мисленог проналази се невештаствено и умно.
Просвећени Божанственом благодаћу, оци су речено схватили и спознали. Стога су се читавог живота и трудили у потрази за својим умним изгубљеником, за својом душом. Трудили су се смирено и са трпљењем, у невољама и самозлопаћењу. 
И нису га налазили у пештерама и шумама, у глади и жеђи, него у „умној тесноти пажње“, у „умној молитви“.
Све остало служило је само као средство за „умну тесноту“. 
Умним трудом и умним делањем налазили су они „умног изгубљеника“. 
Они су познали тајну умне молитве, која беше сакривена од столећа и поколења. У светом трудбеништву, у покајању и сузама они су том молитвом проналазили своју душу, а са њом и дивни дар благодати, који је нашој природи дарован у Христу Исусу, тј. богати и многодејствени, велики и благословени дар новог богоносног бића. Они су тај дар познали искуствено: у измени свог живљења, у просвећењу своје „умне“ суштине, у живом осећању срца, које је у себи носило Светог Живог Бога. 
Стога су и били богоносни и свети. Живећи телом на земљи, они су духом живели на небесима. 
Још овде, усред греха и искварености, они су у себи носили тражену умну красоту, тј. просвећени бесмртни образ Божији, који је у њима блистао непотамњивом славом. Он је блистао на посрамљење злих демона (који су га газили) и на укрепљење наше изнемогавајуће вере у непромењиво и непостидно искање.
Потражимо и ми уз помоћ благодати своју изгубљену умну красоту, тј. своју душу, ступајући на пут „умне тесноте“. Јер, она се налази само на уском путу „умне тесноте“. 
У умној тесноти молитвене пажње човек познаје бездан свог пада. 
На путу пажње познаје он бесмртну красоту душе, као и бездан Божијег милосрђа и љубави према умној грешници-души. 
Само на путу одрешења и мислене тесноте човек познаје небеску величину душе, по први пут видећи боголепни образ њене божанствене красоте и уједно познајући и сво безумље греха, који га унакажава. 
И он приноси покајничку заклетву да ће до смрти волети тај образ. 
Он се заклиње да ће мрзети грех непажње и његову погибељну одвратност.
Човек се са дубоком свешћу одриче мисленог кваритеља – сатане и од ковитлања у његовом вихору штетних помисли.
И само на путу мислене тесноте раскрива се сав ужас и ружнота мисленог греха, као уосталом и бесмртна красота мисленог образа, који је у човеку сијао пре пропадљивости.

- Отац Јован Журавски
(одељак из књиге 
ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ)

youtubebanovićposts