Небојша Лазић: Онлајн празноверје

 Људско друштво се није много промјенило од Христовог времена, суштина је остала иста, а форма је попримала одлике модерности. Господ нас у Јеванђељу упозорава да не будемо као фарисеји и садукеји, као окречени гробови, а ми не само да смо престали бити окречени гробови него смо осавременили своје фарисејство и дали смо сујеверју виртуалну форму. Вјеру смо замјенили сујеверјем, молитву стикерима, исповјест трачем, а литургијску саборност ланчаним вибер порукама.

 Дух лењости попримио је нову форму, уместо богослужења лајкују се фејк странице манастира, светиња и иконa на друштвеним мрежама. Уместо да примимо ближњег, да подјелимо радост једни са другим у Христу, ми дјелимо којекакве глупости које имају призвук побожности. Да не би ишли на литургију, водили црквени живот лажирали смо духовност на друштвеним мрежама. Уместо похођења у парохијску цркву, походе се странице са именима светитеља, манастира и духовних ауторитета.  Осјећај и потреба за истинском вјером се због лењности мијења некад и богохулним сликама, прукама и цитатима. Шер умјесто поста, амин умјесто литургије, ланчана порука умјесто богослужења и тако празновјерје постаје кривовјерје. Побожност постаје виртуелно гатање и чак навођење других на исто. Скрнављене иконе по друштвеним мрежама довољно свједоче о вјери у савременом добу. Интернет умјесто да буде на духовну корист, постаје камен спотицања и посрнућа. Ставити натпис лајкуј, подјели, напиши амин преко иконе, манастира или било које светиње јесте скрнављење и изругивање. Довољно не утврђени у вјери, вјеру траже на разним мјестима, у испразним вјеровањима, интернет побожности, на сваком мјесту сем у храму Божијем.

 Експанзија интернет празноверја је наша јерес данашњице. Уместо да тражимо Смисао – Христа ми смо своју вјеру опоганили бесмислицама које служе за подизање рејтинга администраторима фејсбук страница. Довољно неутврђени у вјери сами себе слуђујемо, али и друге читајући и дјелећи наизглед сентименталне поруке форме. Патетика умјесто промишљања о Богу, поетика интернета умјесто богослужења. Често се исказује сумњичавост према свештенству, монаштву, архијерејима, али никада не према порукама апокалиптичког садржаја на интернету. Више се вјерује наводиним пророцима, видовњацима, проказатељима, хороскопу него свештенству које служи Богу, свештенству које је спона између не тамо неке виртуалне побожности, него људи и живога Бога.  Буђење јефтиних емоција помоћу друштвених мрежа је опијум за маловјерне и замка за добро неутврђене у вјери. Грчка ријеч  ἁμαρτία (hamartia) — „грјех”, јест неуспех, бити у заблуди. Гријех је свејесно падати у заблуду лажне побожности, интернет аскетизма и виртуалне заједнице са Богом. Наш Бог је пристуан, наше спасење је реална категорија, наше сабрање није онлајн него Евхаристијско, са пуним циљем и смислом