Небојша Лазић: Шта је нама Црква?

Ових дана као и многих претходних  кусо и репато што каже наш народ је изнело своје мишљење о најстаријој и најзначајнојој српској институцији – Српској Православној Цркви. Српска Црква је једина свеобухватна институција која постоји и егзистира у свим српским областима, од оних гдје су Срби статистичка грешка и гдје само Црква опстаје до расијања тамо гдје је једино свенародно, светосавско и наше у том далеком и туђем свијету. Гдје год да се наша Црква налази она је чувар бића народа,  не само духовна, културна и национална него и идентитетска срж народа Светог Саве. Црква је оно што нас је дефинисало, очувало и сачувало кроз историју, али и оно што је наш залог за опстанак у будућности. У време девалвирања свих вриједности није ни чудо што се СПЦ као чувар истих нашла на удару свих како злонамјерних, тако и „добронамјерних“ критичара, истинских „вјерника“ и душебрижника. Напади атеиста на Цркву су донекле  природни и не доносе сигурно штету као напади оних што за себе мисле да су правовјерни од свих у Цркви, од свештенства, монаштва и архијереја.

 Разни квазиинтелектуалци, теоретичари свега и свачега највише воле да свој лажни кредибилитет граде нападом на Српску Цркву. Одмах да се разумјемо једно је добронамјерна примједба, а друго тенденциозно и малициозно изношење спинове и неистина са циљем рушења провјерења народа у Светосавску институцију којој сви подједнако припадамо како ми данас живи тако и наши покојни, јер сви смо живи у Господу. Разни шпекуланти наивном народу продају своје вјешто смишљене приче, клевете умотане у слаткоречивост и допадљивост. Скандалозно је да народ недовољно утврђен у вјери напада Цркву, ради тобоже исправности њихових теолошких ставова које су усвојили са опскурних портала или јутјуб квазитеолошких налога. Људи који су се одрекли свега који служе Богу и роду, постају тема напада и клевете од стране управо оних за које се моле. Нижу се разне непровјерене оптужбе, пљује се са свих становишта од максимално либералних до максимално десних СПЦ, док ови први мисле да чине услугу друштву, ови потоњи мисле да „Богу службу чине.“ Наш народ који је у претходним десетљећима био жртва пропаганде, и сам је пао под исту и постао једним дијелом највећи промотер исте. Више се вјерује расчињеним него оним у чину, више се вјерује Хрватским теолозима и историчарима него српском свештенику!? Вукови у јагњећој кожи настављају да се хране нашим подјелама и несрећом, добро се окористећи пре свега финансијски о наивни народ. Много пута су нам убијали тијело пуне су јаме наших костију од Косова, Пребиловаца до Јасеновца, сада нам убијају душу док смо ми пасивни чак шта више неки од нас су саучесници. Врачаре, гатаре, квазиисторичари, квазиинтелектуалци, теоретичари свега и свачега нападају најлакше Цркву, јер она не одговара, не узвраћа. Црква је нама Мајка, сад замислите да силеџија бије своју мајку, вјероватно неће да му узврати, али њена бол је неподношљива, њена туга неизмјерна. „Коме Црква није мајка, ни Бог му није отац“, тако да џаба сва заклињања да то чине у име правде, исправности и Бога.

Људи који су изашли из зоне комфора служећи Христу попут наших монаха, свештеника и архијереја су спремни на страдање, по томе ће познати да су Христови, али шта је са овим који их разапињу јесу ли они спремни да приме „награду“ своју од Господа? Нама је Црква не само последња брана опстанка нашег друштва, него и последња нада, уточиште и идентитетска одредница. Тамо гдје није било државе опстали смо, али гдје вјере и Бога није било пропали смо. Косовски завјет је наше новозавјетно устремљење и опредјељење као Богу, али као као Богу без оне Лествице коју је сањао праотац Јаков, која је праслика Богородице, али и Цркве. Како Богу, ако уништимо наше степенице као Богу. Како се спасити од бура живота и мора проблема ако уништавамо нашу Нојеву барку (Цркву). Црква је Света, али не зато што су свети људи који су у њој, који служе него што је Света њена глава Господ Христос коме ону служе и уз све своје гријехе теже да се уподобе. И као што нико од нас нема другу мајку, тако нико од нас нема ни другу Цркву, а наше опхођење према њој не говори ништа о СПЦ него само о нама. И не бојимо се уз све гршне људе у Цркви или оне који је нападју неће Црква нестати, Господ је казао да је „врата пакла неће надвладати“, битно је да ми не будемо тај пакао који је покушава надвладати из ко зна каквих мотива, разлога колико год нам се они чинили као добронамјерни.