Небојша Лазић: Литургијски живот

Бити православан, бити хришћанин значи не само следити декларативна начела, него уистину живјети путем Богочовјека. Човјек као смртно биће, као биће овоземаљско уколики жели вјечност мора да пође путем Бога. „Ја сам пут и истина и живот“(Јн. 14,6) вели Господ Христос, Бог који је постао човјек да би човјек постао Бог по благодати. Сам Христос јесте спона између творевине и Творца, између вјечног и пропадљивог, наш Пут из смрти у живот вјечни. Литургија је централни дио цјелокупног живота у Цркви, наш прозор у есхатон, предукус Раја.

   Немогућа је побожност, ван црквеног живота, она је просто сујевјерје. Немогуће је причати, мислити о Хросту, а не узети живо учешће у заједнци Христовој кроз литургију. Бити дио Богочовјечанског Тијела Христовог, а не узимати то Тијело и Крв на спасење. Теоретисање без праксе не само да је јалово, и не даје плодове као прича о сејачу него је и антицрквено, антихришћански. Црква јесте заједница, сабрање, али сабрање у Духу Светом, кроз Христа око Бога Оца. Литургија је спајање свих индивидуализама, свих молитви, врхунац нашег живота и кретања ка Христу. Евхаристија јесте Света Тајна, али она је и врхунац светотајинског живота. Сви обреди од крштења, миропомазања, свештенства, опјела, јелоосвећена имају своју пуноћу кроз Евхаристију која даје потпуни смисао свему. Она је такође ван времена, ван оквира овоземаљских стега, сабрање за вјечност. Евхаристију је установио сам Господ Христос и нама оставио као успомену на Њега и потврда да смо Његови. Мemento mori говорили су Римљани сјећај се смрти, али Евхаристија није сјећање на смрт, него на живот, успомена на будућност, сјећање на есхатон. Све остало су „помоћни алати“, сва богослужења, све корисне књиге, све индивидуалне молитве, све то заједно ако не води Евхаристији и нашем сједињењу са Богом јесте погрешно, промашај циља - ἁμαρτία. Није могуће себе називати хришћанином, а не живјети литургијски живот, јер смо онда само имитатори лажне побожности. Посебно је патетично правдати свој недолазак на литургију. Савремени човјек који има вријеме, за серију, спорт, друштвене мреже на којим пороводи сата немогуће је да нема вријеме за вјечност, да нема времена за своје спасење или једноставно је поремећен систем приоритета у нашим животима. Наше вријеме издвојено за литургију је вријеме издвојено за Бога.

 Бити присутан на литургији значи бити у Царству Божијем, у хору анђела поред светитеља. Наш живот треба бити Христоцентричан, да би Једна Чаша, једно Тијело Христово за живот вјечни, Једна Црква, Један Бог. Евхаристија је наша конкретизација, конкретан чин обожења,  јер постајемо оно што узимамо. Узимајући Христа, постајемо Христови. Царство Небеско јесте већ овде у нама као што каже Господ. Ми постајемо оно што узимамо постајемо Христови, постајемо Божији постајемо дјеца Небеског Оца.