Небојша Лазић: Вјера и сујевјерје

Небојша Лазић: Вјера и сујевјерје

Вјера у Бога је стара колико човјек, исто толико је старо и суевјерје. Сујевјерје јесте празновјерје, кавазирелигијски систем очитавања знакова, магијских радњи, потеза и тумачење околности зарад покушаја спознаје будућности. Први пута празновјерје срећемо још у књизи Постања када Адама и Еву змија тј. Сотона наговара да себи потчине духовни свијет. Обећава им да ће постати Богови са посебним знањем и познањем ствари. Последњи примјер празновјерја јесте у људској историји у књизи Откривења, Антихрист као отац празновјерја.  Суевјерје јест супротно вјери, негативна религиозност која нема за циљ спровођење  воље Господње како се то каже у Оче нашу, него егоистички покушај инструментализације створеног чак и Бога у личне потребе.

У Грчком језику празновјерје се назива метеотис – глупост, празнина, привид и обмана би био наш превод. Испразно вјеровање формалистички без суштине, просто вјера без Бога. Сујевереје је вјера у  ништавне ствари које заправо немају никакав значај. Човјек има потребу да вјерује у Бога, када из свог живота искључи Бога тада божански садржај придаје свему, ствара лажни систем вјеровања од паганштине до бесмислица, придајући им магијско дејство. Многобоштво / паганизам је управо суевјерје, гдје људи природним појавама и мртвим стварима дају божанске атрибуте. Читав Стари завјет је борба људи између суевјерја тј. паганизма и истинске вјере у Бога. Наш суштински проблем данас јесте што смо нашу вјеру претворили у празновјерје, па чак и у зловјерје. Под формом вјере траже своју потврду суевјерја. Већина наших суевјерних ствари је везана за смрт, срећу и лични живот. Спектар глупости у које вјерујемо од црне мачке, црвеног конца и разних остатака паганског вјеровања само приказују да ми суштински нисмо вјерници нити православци него маловјерни народ који више познаје облаке, мачке, конац, длаке, камење, змије него Јеванђеље и Бога. Ритуалне радње зарад здравља, среће, напретка, љубави су разне и најмаштовитије, некада и урнебесно смијешне. Зечија шапица доноси срећу, потковица доноси срећу, број 13 је баксуз, разбијено огледало доноси несрећу, потковица доноси срећу, зажељети срећу док се дува у маслачак итд. итд. Читав комплекси систем вјеровања зарад личног и животног интереса лишен Бога јесте постала свакодневница чак и људи који посјећују богослужења. Траже магијска рјешења за своје проблеме, или рјешење својих жеља, то јесте спровођење воље своје. Људи не желе да се посвете Богу и тако освете, него желе инстант рјешења, јер ето то се „ваља“ то тако треба и рјешиће се све тако што ћу да одрадим неку магијску радњу. У Цркви нас не чека никакво инстант рјешење, него је потребно да живот свој посветимо Богу, да страдамо са Господом да би са њим и васкрсли. У Цркви не постоје специјалне молитве, спeцијални чинови освећења или нека света мјеста која би рјешили све наше проблеме и даровали нам срећу. Постоје чуда наравно, светитељи Божији кроз које се пројављује Бог у овом свјету као свједочанство наше вјере. Но ни ти светитељи нису рођени магијски, нису имали сами од себе специјалне дарове него су живот свој посветили Богу, живили су кроз Бога и за Бога, тако су се и упокојили, а Господ их је прославио за свједочанство нама. Њихов живот је био уподобљен Христу, страдали су са Христом, бивали су посјечени попtу мученика и велико мученика Георгија и Димитрија,  исповједници који су били прогањани, бијени и мучени попут Светог Василија Острошког, Ђакона Авакума и свих из житија светих они су животом својим свједочили вјеру, а не некаквим магијским или специјалним радњама дајући тако и нама примјер.  Литургија као начин живота, искушења као пут ка Спасењу, „Васкрсења не бива без Голготе и смрти“. Они су били у молитви са Богом, поштујући Божији закон читајући  и живјећи Јеванђеље, а не ваља се не ваља се системом, куцајући у дрво, пљувајући иза рамена, избјегавајући мердевине, црне мачке и ко зна какве још глупости примјењује наш народ. Празновјерје јесте зловјерје, јер нас удаљава од Бога и доводи на раван многобожаца.  Магијски приступ Православљу је код нас део нецрквених обичаја који су преистекли вјероватно из паганизма, поштовање храстова, камена, извора, али и погрешан приступ светињи, светитељима и моштима. Ваља се ово овом светитељу, ово се не ваља су потпуно погрешна интерпретација светиње, чак богохулно. Свето је оно што само Бог освети, никако само од себе. Исто је свиејћу упалити у било којем манастиру, цркви, купити тамјан, икону, битно да је Православна и освећена. Ништа мање није света парохијска црква од неког манастира, нити је „јача“ евхаристија или молитве у неким специјалним мјестима. Бог нас чује увјек у сваком храму, на свакој молитви.  Светитељи су нам примјер живота и како требамо тежити да и ми живимо, а не наш џубокс жеља.

 

Православни Хришћани треба да одбаце сваки вид гатања, мађијања, сујевјерја и осталих незнабожачких радњи. Да сву своју наду положимо у Господа и нашу вјеру да свједочимо нашим животом, од крштења до упокојења да нам живот буде Литургија, да себе уподобимо Христу, да би нас Бог препознао као своје синове и наследнике Царства Небеског. Да буде воља Божија, а не наше воље, жеље или хтијења.