Небојша Лазић: Хришћански оптимизам

Небојша Лазић: Хришћански оптимизам

Тешко је у садашњем времену искушења и невоља бити оптимиста, зато је и тешко бити хришћанин. Времена страдања, губитка вјере, морала и моралних начела стварају нашу савременост пуну искушења. Опште прихваћени песимизам, дефетизам и маловјереје су постале одлике нашег доба. Живимо у времену озбиљне пандемије, пандемије депресије. Превише је очекивања, превише разочарења у животу сваког од нас. Сви смо били очарани, затим смо постали разочарани. Тражећи Царство Небеско овде, борећи се за овдашње правде у овом пролазном свету, сви смо дочекали неки вид страдања.

Када не схватимо Јеванђелски систем вредности ми постајемо песимисти, одродимо се од Бога. Сви ми смо маловјерни у неким тренутцима и тада долази до песимизма. Свети Николај Велимировић каже да је хришћанство највећи систем оптимизма на свијету. Без оптимизма ми смо без наде у боље, а управо Нада у боље јесте Христос. Оптимизам је и љубав волети све не у тренутном стању у којем се налази него у у стању у каквом га је Бог замислио. Оптимизам је и сама вјера. Човјек који вјерује у Васкрсење не може бити песимиста, не може бити разочаран овим пролазним, једнократним. Човјек који вјерује је загледан и огледа се у вјечности, гдје проналази сврху свега па и овог обесмишљеног. Вјера је основ онога чему се надамо како каже апостол и потврда ствари невидљиви, не можемо све опипати и материјално дочарати, али оптимизам нам даје снагу. Позитиван став према Богу, природи и ближњима нас оплемењује, само позитивним ставом улазимо у заједницу са другима и ту испуњавамо и добијамо и потврду себе. Нико не може да тврди за себе да је личност, док други не посведоче за њега. Ми смо створени по лику Божијем и управо тај лик у нама је извор оптимистичног наратива којег треба да следимо. Да би били оптимистични сем Вере и Наде, морамо да имамо и Љубав. Самољубље неизоставно води у песимизам, јер сами себи нисмо нити можемо бити довољни, сами не можемо да створимо пуноћу нашег бића. Јер нема ко да посведочи за нас да смо опште и биће. У Старом завјету једна од највећих казни од Бога јесте била немогућност вољети, како Бога тако и друге. „Отврдну срце“ постаје дијагноза и нашег доба, а не само периода праотаца наших. Отврднуло срце ствара гордост, саможивост и самољубље и неупоредиво води у пропаст, уз песимизам као одлуку тог стања. Недостатак љубави јесте депресија која нас окружује, јалова љубав према пропадљивом води неупитно у разочараност како у нас саме тако и у свијет око нас. Ту као у бунару слабо да можемо видјети и Бога од својих проблема. Са друге стране не треба ићи у крајност нисмо ми Хришћани неосјетљиви на свијет око нас, на страдање око нас. Нормално је да тугујемо, нормално је да реагујемо на појаве око нас и то је хришћански. „Оче мој! Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како Ти. (Мт 26:39)“ Сам Господ Исус Христос је у Гетсиманском врту тражио поштеду, нисмо ни ми лудаци који иду намјерно и суицидно у страдање.

Ми знамо да Васкрсења не бива без смрти, и да наше страдање има смисла. Не тражимо га, али се носимо са оним што нам се дешава. Оптимизам значи живјети, цијенити Божији дар живота са свим што он у себи носи. Наћи смисао у овом обесмишљеном свијету.  Христос свему даје смисао, наше је само да будемо Христови.