Небојша Лазић: Хришћански оптимизам

Јануар 20, 2022 - 14:44
 0  508
Небојша Лазић: Хришћански оптимизам

Тешко је у садашњем времену искушења и невоља бити оптимиста, зато је и тешко бити хришћанин. Времена страдања, губитка вјере, морала и моралних начела стварају нашу савременост пуну искушења. Опште прихваћени песимизам, дефетизам и маловјереје су постале одлике нашег доба. Живимо у времену озбиљне пандемије, пандемије депресије. Превише је очекивања, превише разочарења у животу сваког од нас. Сви смо били очарани, затим смо постали разочарани. Тражећи Царство Небеско овде, борећи се за овдашње правде у овом пролазном свету, сви смо дочекали неки вид страдања.

Када не схватимо Јеванђелски систем вредности ми постајемо песимисти, одродимо се од Бога. Сви ми смо маловјерни у неким тренутцима и тада долази до песимизма. Свети Николај Велимировић каже да је хришћанство највећи систем оптимизма на свијету. Без оптимизма ми смо без наде у боље, а управо Нада у боље јесте Христос. Оптимизам је и љубав волети све не у тренутном стању у којем се налази него у у стању у каквом га је Бог замислио. Оптимизам је и сама вјера. Човјек који вјерује у Васкрсење не може бити песимиста, не може бити разочаран овим пролазним, једнократним. Човјек који вјерује је загледан и огледа се у вјечности, гдје проналази сврху свега па и овог обесмишљеног. Вјера је основ онога чему се надамо како каже апостол и потврда ствари невидљиви, не можемо све опипати и материјално дочарати, али оптимизам нам даје снагу. Позитиван став према Богу, природи и ближњима нас оплемењује, само позитивним ставом улазимо у заједницу са другима и ту испуњавамо и добијамо и потврду себе. Нико не може да тврди за себе да је личност, док други не посведоче за њега. Ми смо створени по лику Божијем и управо тај лик у нама је извор оптимистичног наратива којег треба да следимо. Да би били оптимистични сем Вере и Наде, морамо да имамо и Љубав. Самољубље неизоставно води у песимизам, јер сами себи нисмо нити можемо бити довољни, сами не можемо да створимо пуноћу нашег бића. Јер нема ко да посведочи за нас да смо опште и биће. У Старом завјету једна од највећих казни од Бога јесте била немогућност вољети, како Бога тако и друге. „Отврдну срце“ постаје дијагноза и нашег доба, а не само периода праотаца наших. Отврднуло срце ствара гордост, саможивост и самољубље и неупоредиво води у пропаст, уз песимизам као одлуку тог стања. Недостатак љубави јесте депресија која нас окружује, јалова љубав према пропадљивом води неупитно у разочараност како у нас саме тако и у свијет око нас. Ту као у бунару слабо да можемо видјети и Бога од својих проблема. Са друге стране не треба ићи у крајност нисмо ми Хришћани неосјетљиви на свијет око нас, на страдање око нас. Нормално је да тугујемо, нормално је да реагујемо на појаве око нас и то је хришћански. „Оче мој! Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како Ти. (Мт 26:39)“ Сам Господ Исус Христос је у Гетсиманском врту тражио поштеду, нисмо ни ми лудаци који иду намјерно и суицидно у страдање.

Ми знамо да Васкрсења не бива без смрти, и да наше страдање има смисла. Не тражимо га, али се носимо са оним што нам се дешава. Оптимизам значи живјети, цијенити Божији дар живота са свим што он у себи носи. Наћи смисао у овом обесмишљеном свијету.  Христос свему даје смисао, наше је само да будемо Христови.

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!