Небојша Лазић: Богочовјек – циљ и смисао нашег постојања

Небојша Лазић: Богочовјек – циљ и смисао нашег постојања

Радозналост јесте једна од човјекових основних особина. Потреба за тражењем, за давањем смисла свему око себе на концу и себи јесте дио наше човјечанске природе. Од момента стварања човјек учи, учи да себи објасни ко је, шта је и чему све ово? Смисао свему даје ред, хармонију и сврху егзистенције. Прво што примјетимо у нашој радозналости, да ништа око нас није случајно. Зраци сунца, вода, облаци, киша, кожа, очи, коса, љубав,  наше тијело и све у нама и око нас има неку сврху и функцију. Све је добро како каже Свето Писмо. Све што је човјек направио јесте пројектовање онога што је човјек, са сврхом и циљем постојања. Водећи се логиком да све створено и тварно има постојање, логично је и да човјек има сврху и свој смисао.

Страх од смрти у многоме дефинише живот човјека, као и потрага за бесмртношћу и оним што следује након смрти. Човјек као узвишено биће у себи има душу која му јесте водиља ка бесмртности, зато и тражи смисао, али и Бога. Душа јесте нематеријална у нама и она представља одраз Боголикости. Природно да душа као таква тежи себи, то јесте тежи Богу као свом почетку и крајњем циљу. Бог као извор и Творац свега се налази у центру постојања, тако би и наш живот да не би био бесмислен требао да има Бога као мјеру живота и живот као пут ка Њему. Савремена цивилизација ставља акценат на хуманизам, подређујући све човјеку и стављајући човјека као пуноћу свих ствари, чиме не само да постаје безбожна него и бесмислена. Хуманизам тежи сам на себи,  развија се егоизам и у борби за човјека настаје богоборство. Људска цивилизација јесте варбијална и као таква склона је промјенама своје сопствене сврхе. Све око нас и ако исто, опет је промјењиво. Човјек да би нашао смисао и постојање мора да тражи оно што је увјек исто. Бог је мјерило једино за човјека. Бог је увјек исти, зато је Истина и само у заједници са Богом човјек може да има сигурност свог постојања, и пуноћу смисла.  Само човјек у заједници са Богом постаје несмртан, остварује свој потенцијал у вјечности. Да би човјек постао Бог, Бог је постао човјек. Уподобљавање човјека Богу јест тежња ка Богочовјеку – Господу Христу. Човјек који живи Богом има потпуну сврху свог живот, смисао постојања и вјечну егзистенцију.  Оваплоћењем Господа Христа, људска природа добија свој путоказ ка вјечности. Боголика душа тако тежећи ка Богу као свом Творцу има јасан принцип за остварење Богочовјечанске заједнице.

Господ Христос јесте циљ нашег постојања. Само бивајући Христов човјек бива оригинално свој испуњавајући своје назначење постојања. Проблем смрти и неизвјесност живота ријешава се Христом, Васкрсењем као посљедицом смрти и вјечним животом као смислом овог тренутног. Човјек који живи Богом и за Бог јесте истински човјек који има смисао постојања и вјечност, јер је Богочовјек мјера свих ствари и остварење људског потенцијала.

Аутор: Небојша Лазић, теолог
Портал Патмос