„Господе, просветли моју таму“

Можда смо православни хришћани, али Христос је, нажалост, за нас велика непознаница, велика тајна за свакога од нас лично. Из одређених разлога не допада нам се Христос Цркве, па желимо да унутар саме Цркве створимо неког другог Христа…

Ми не познајемо Христа… А то је зато што смо равнодушни према томе да Га упознамо кроз Свето писмо, молитву и Свете Оце. Уместо тога, стварамо Христа који је идол наших сопствених страсти. То је као да смо дванаесторици богова са Олимпа додали и тринаестог бога, као што су неки некада чинили како би обоготворили своје страсти и створили идоле.

Створили смо Христа коме чак и богослови и свештеници лепе етикету проповедника љубави, а иза те етикете одвијају се игре у којима нема Духа Светога, већ делује неки други, неми и лукави дух.

Резултат свега тога јесте да посматрамо икону Христову у Цркви или у свом кућном молитвеном кутку, а да Христос у кога ми у себи верујемо заправо није онај истински Христос, јер смо створили нешто друго.

То друго је идол, копија наше сопствене зле стране, коју смо уздигли до божанства. И притом смо уверени да имамо заједницу са истинитим Богом и да ћемо спасити своју душу.

Ми не познајемо Христа и зато треба да Га молимо да нам отвори очи како бисмо Га упознали.

Молитва: „Господе, просветли моју таму“ треба да постане наш дах…

Када бисмо Га заиста познавали…

Не бисмо гледали на сат током Свете литургије. Не бисмо каснили ујутру на богослужење правдајући се тиме да нас је сан савладао. Не бисмо говорили: „Доста је, није потребно толико ићи у цркву.“

Када си заљубљен, не размишљаш о таквим стварима…

Остајеш будан целе ноћи. Спреман си да препливаш и океане како би сусрео особу коју волиш. Није ти важно време, датум ни околности. Једноставно желиш да вољену особу чврсто привијеш у свој загрљај, и то ти је довољно.

Ставили смо Христа у калупе, као да је предмет, а не Личност за којом чезнемо и са којом желимо да будемо у односу љубави.

Светитељи су дали своју животну крв да би задобили Духа. Исцрпљивали су се у молитви, подвигу и покајању. А ми желимо да створимо ново богословље без подвига, ослањајући се само на психолошко-теолошко-филозофске приче, како бисмо се причешћивали Богом и осећали се добро.

Сећам се једног старчића са Свете Горе који је говорио:

„Чините метаније, оне много помажу. Спуштајте колена на земљу и ударајте њима о тло из силне жеље за покајањем и спасењем. Добро је и да се понекад пробудите усред ноћи ради молитве.“

Како ли би тек данашњим људима, који воле да филозофирају, могао да кажеш тако нешто? Ако говориш о подвигу, сматрају те екстремистом.

Ми желимо Духа Светога у облику андроид апликације.

Слушамо о хришћанима који читају разне „духовне“ књиге без духовног руководства и послушања. Кажу да раде на себи и покушавају да пронађу себе. На крају ће, по свему судећи, срести неког демона.

Пут послушања има Христа за сапутника. Пут непослушања има демоне за сапутнике.

Ако не будемо ударали своје срце покајањем, као што рибар удара хоботницу, Христа нећемо угледати ни у овом ни у будућем животу.

Немојмо тражити Христа на мрачним путевима, јер ћемо тамо пронаћи само ђавола.

Пут обожења и освећења није нам непознат. Њиме су ходили светитељи и они су наши путокази.

Молимо се непрестано да упознамо Христа, да разбијемо идола којег смо сами обликовали и да следимо Личност Господа. У свим животним околностима, јер Он је свуда присутан и чека нас. Довољно је да Га тражимо чистом чежњом и спремношћу…

Пут великог сусрета има двоја врата, а ја сам слободан да изаберем кроз која ћу проћи, у складу са најдубљом чежњом свога срца.

Да ли желим да спасем (исцелим) своју душу или само да сачувам свој живот и да неколико година овде лепо проживим?

Шта је то што желим и за чим заиста чезнем?

Прва чежња остварује се кроз однос са Личношћу Христовом. За други пут Христос није потребан, јер ту ђаво сасвим добро обавља свој посао.

Шта ли ћемо изабрати?

о. Спиридон Скутис