ДА ЛИ ЈЕ ХРАНА СКУПА ИЛИ ЈЕ ПРОБЛЕМ У НАМА?

ДА ЛИ ЈЕ ХРАНА СКУПА ИЛИ ЈЕ ПРОБЛЕМ У НАМА?

Причају људи о неком поскупљењу хране, несташици, кризи... Ствара се неки хаос, уноси немир, настаје пометња. Да ли је то стварно тако? 

Кренимо редом:

-Ево да узмемо ајвар и џем. Ко је био вриједан па јесенас направио, он има тога довољно. Ко није био вриједан он може да купи врло повољно. Ко нема да купи увијек може да добије од оних који праве јер ни они никада не поједу све. Е сад, ако хоћемо паштете, нутелу... то је онда скупо али и нездраво.
-Ово исто важи за сву зимницу.
-Јаја, домаћа, код људи који држе кокошке. Скоро па џаба. И увијек добијеш више него што купиш јер сељак то нема коме да прода. 
-Месо, последњих десет година иста цијена (жива вага). Назовеш, човјек ти све среди и довезе твоје је само да сложиш у замрзивач. (Под условом да ниси избацио замрзивач како би смјестио сву могућу технику преко које ће да те плаше неким новим кризама.) Јест мало проблем што немамо гдје да сушимо месо али о томе смо требали размишљати када смо напуштали село и забијали се у овај бетон. Било би добро да смо бар остали у добрим односима са родбином која је (најпаметнија) и остала на селу, они би нам то сушили драге воље. 
-Маст, џаба.                                                                        -Млијеко кад га купујеш код жене на селу, јефтино. Купи па прави себи сир и кајмак.
-Ракија, грехота од цијене. 
-Кромпир, душа ме боли за оним ко га продаје. 
-Домаће поврће, жали Боже труда код људи који то производе и продају.

-Да не причам о воћу које пропада на гранама. Прођемо крај здраве непрскане јабуке, шљиве, крушке, дуње... и оставимо их да се суше на грани.
-Тегла меда који је лијек за све равна је цијени двије велике милка чоколаде. А ми бацамо паре купујући дјеци најотровније слаткише.
-Риба, савска или дринска, свјежа, тек упецана, џаба. Е сад, то што ми хоћемо пастрмку, ораду или тако нешто то је наш проблем. 

-Престали смо да спремамо храну, нико не меси хљеб, крофне су само лијепа успомена на баку, качамак и слична јела нико више не помиње... ма ни кифлице више нико не прави.

Да не набрајам више. Паметном доста. Ако мало посложимо коцкице у својој глави и ако се организујемо можда схватимо да се можемо хранити много скромније а много здравије. Уништи нас потрошачки начин живота. 
Погледајте нас. Најавили поскупљења а код нас хаос, страх, паника, туга на лицима, нема ведрине. Наши очеви одрасли на куваном кромпиру па били пуни живота и радости. Шта се то дешава са нама? Зар смо толико неспособни? 
Зато што ћу на уљу да уштедим десет марака правићу хаос и у продавници, и у својој кући, и у својој глави, и у својој души. Онда тих десет марака дам за бромазепаме јер не могу мирно да живим. Правимо залихе у подрумима. Да ли да направимо неку залиху и код Бога? Да ли да се мало поуздамо на Њега? О чега ће нас то спасити двије вреће брашна и пакет уља?
Па ево и гориво! Добро, јест! Него, мора ли се у кругу од пет километара ићи аутом? Можемо ли се вратити на бицикле којима су наши очеви ишли на посао. Да, али шта ћемо кад је киша? Па кад је киша ти скрени код неког пријатеља док не престане. 
Само... ако... данас уопште неко има пријатеља! 

Б.К.