Једна тужна viber група

Једна тужна viber група

Сјећам се дана када је направљена. Толико радости, емоција, среће, нестрпљења... у том заносу сам имао осјећај да више никада ништа друго нећу радити осим што ћу писати у тој групи. Опет смо заједно и (на овај начин) на окупу. 
Разумите ме, ипак смо ми провели велики временски период заједно и они су неодвојиви од срца мога. Када смо се упознали, већина није имала ни мобилни телефон. “Трошили смо очеве последње паре”. Нисмо се пуно разликовали, свађали смо се око глупости а у суштинским стварима били смо подршка једни другима. Свим срцем смо жељели један другом све најбоље и помагали смо колико год смо могли. Борили смо се и сви смо успјели, свако на свој начин. 

Коначно, група у којој смо заједно. Очекивао сам неке наше теме, размишљања, шале, форе из прошлости. Очекивао али не и добио... 

Сад је друго. Шала нема ама баш никако. Не рачунам ту неке глупе форе са fb које сам видио сто пута. Тога у групи има превише али нема оних наших шала, провала, догодовштина, креативности... а то нас је чинило препознатљивим. Нажалост, нема никаквих озбиљних тема, разговора, конструктивног дописивања. Понекад се неко прави паметнији од свих а то је нешто што највише разара заједницу. Нико неће да подјели са нама слику како са дјецом и женом ужива у неким лијепим стварима али зато нове гуме на ауту су повод за писање у групи. Ако неко једе неки мало бољи ручак, то се слика и поставља у групу. Па брате, ако си већ испекао то прасе позови нас да братски поједемо, можда је неко тренутно жељан.
 Они који су постали мало имућнији, тај попапучени примитивизам испољавају пред људима који су их завољели кад нису имали... ама баш ништа. Врхунац је био када су људи почели да се потписују титулама ако су то уопште неке титуле. 
Имамо и оних којима можда треба нека помоћ, на њих не обраћамо пажњу... а могли бисмо им помоћи заједно.

Када договарамо неко окупљање, праве се планови за ручкове, алкохол, музику... ама људи, хоћу да вас видим, загрлим, да поразговарамо. Нисам светац, једем, пијем, пјевам... али кад се састанемо послије дужег времена хоћу да вас питам гдје сте, како сте, да проговоримо, да се радујемо, да ми запјевамо, заплачемо... Све друго ми је неважно.
Нема оне дружине с којом дијелих ужине. 
Да, ОВО ЈЕ ВАЖНО, нису сви такви али једна трула јабука у врећи... Нема се избора. Ако изађеш из групе заувијек губиш оно што би требало да ти буде једна од најважнијих ствари у животу. Ако ли пак останеш, онда мораш послати слику ручка, или неку фору са fb, или се нечим похвалити... у сваком случају свом пријатељу не смијеш рећи да је досадан кад је досадан јер је он сад ниво и то ће га страшно повриједити. 
А били смо као један... буквално! 

Бојан Крстановић