Једно свједочење о попу алкохоличару

Једно свједочење о попу алкохоличару

Лагао бих када бих рекао да није. Јесте. Сви су видјели. Сви су причали о томе. Видио сам га и ја на једном обреду пијаног.                                                 Године су пролазиле, прота је отишао у пензију а приче и анегдоте су остале. Људи ко људи, када је био веселији амбијент онда су протине испаде препричавали шаљиво а када се поведу озбиљни разговори онда би то било жестоко осуђивање.  Ја сам проту памтио по добру а за његову супругу мислим да је најбоља попадија коју сам упознао. Она ме је прва узела за руку и одвела за пјевницу. Ту сам до данас остао. Уз проту сам доживио прва духовна сазнања а уз приче о њему прве саблазни. Како су године пролазиле, дјечија чистота у мени је нестајала а те приче су се рашириле по мом срцу као прави коров. Кад сам се у Богословији сусрео са дивним свештеницима и монасима у мом разуму није постојало оправдање за пијаног попа. Кажем, године су пролазиле, проту сам осудио и заборавио све док... 

Био сам матурант Богословије. Био је зимски распуст и ја сам путовао из Бијељине за Београд аутобусом па послије до Подгорице возом. Улазим у аутобус а на првом сједишту наш прота. Мало сам се збунио али сам га упитао да ли је слободно. Он се нашао у чуду што питам јер је аутобус био скоро празан али је одобрио. Није ме познао а није ни могао да ме се сјети. Давно је отишао код дјеце у Канаду. Представио сам му се и испричао укратко о себи. Очекивао сам неки шаљив разговор. Очекивао сам проту боема. Очекивао сам, ја момак са непуних двадесет, неке занимљиве догодовштине. Чак сам га и подстицао на то. Но, са мном није сједио никакв боем него мученик, подвижник, духовник...  
„Знаш, ја сам се на тој парохији баш намучио...” поче прота. Поче а видим у њему потребу да ми то исприча. Вјероватно је знао да ће то из мене излазити кад у мени сазри. Причао ми је од Раче до Београда. Мени се крв ледила. Његов живот сам доживљавао као живот боема пуног пара који има шта пожели а сада слушам причу човјека који је од првог до последњег дана свештеничке службе знао само за страдање. 
Прво ми је причао о његовом животу за вријеме несрећног Комунизма. Не можемо ми да схватимо како је тада било свештеницима. Исмијавања и злостављања су били саставни дио њиховог живота. Затим долази почетак рата. Док се по Хрватској звецкало оружјем прота је био у чисто муслиманском мјесту. Знао је да ће, ако шта почне, први бити на реду. Само то сазње је страшно а о ноћима које је провео са протиницом скривен у неком жбуњу није могао детаљно ни да прича. Затим, то село пада у српске руке али протине муке ту не престају. Било је Срба који се још нису ријешили комунистичког зла па им је малтретирање проте било занимљиво. Хтјели су да га опљачкају али нису имали шта. Рекао ми је да је више пострадао од тих Срба него од Бошњака. Да, све ми их је именовао и запамтио сам али није то сада важно. 
Но, оно што је дотукло проту биле су сахране у рату. Сеоско гробље је, нажалост, пуно младића који су страдали у рату. Каже да му је најтеже падало када мора да служи опело неком младом човјеку пред његовим родитељима, супругом и дјечицом. 
А онда се прота окрену према мени и рече: „Све сам у животу могао да поднесм али те сахране нисам.” То га је дотукло. Узимао је ракију али као болесник а не као боем. Због тих стресова, довољна му је била једна чашица да буде пијан. Прота је био болестан али и та болест је била његово страдање. Да, болест алкохолизма. Отишао је из нашег села а нисмо могли да сагледамо његову величину. Сав свој живот је узидао у Цркву Божију. Свака година његове службе је била страдање. Чак и послије његовог одласка са парохије наставио је да страда кроз те наше шале и оговарања.
Разговор смо завршили на станицу у Београду. Тај разговор сам потиснуо негдје у ћошак меморије јер сам знао да то треба да сазри у мени, да доживим па да препричам. О великим људима се не прича, њих треба доживјети. Њихову величину Бог сакрије од нас и тек понекад нам пројави да бисмо се мало освјестили. Данас, кад сам зрео човјек врло често размишљам о његовом животу, страдању, болести... Прота мој добри. Велики страдалник и подвижник. 

Бојан Крстановић