Господе, помилуј ме грешком.

Господе, помилуј ме грешком.

Увијек буде смијешно и дуго се помиње када неко пјевајући неку пјесму каже погрешне ријечи које тој пјесми дају потпуно други смисао. Слична ствар се дешава и са Богослужбеним текстовима. Обично народ који се тек сусреће са Богослужењима, а жели да пјева, не разумије ријечи па убацује неке своје. Тих примјера има безброј и неком другом приликом ћемо, кроз анегдоте, то да испричамо. Сада ћу да пишем о једној молитви која звучи бесмислено а има највећи смисао. 

Ми смо били свакодневно ту код нашег манастира. То су били неки почеци читања духовних књига, бројаница, византијског појања... тога раније код нас није било. Свима нам је било занимљиво и послије службе смо остајали и размјењивали искуства. Са нама је био један старији господин који је углавном ћутао и са дивљењем слушао све те наше разговоре. Једном приликом повела се прича о молитви Исусовој. А онда нас је он упитао како ми изговарамо јер није сигуран да ли је добро чуо и да ли правилно изговара. „ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ СИНЕ БОЖИЈИ ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГ." Рече му неко од нас. 
Човјек се нађе у чуду и рече нам да је он молитву изговарао: „Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме ГРЕШКОМ.” Можете ли да замислите у том моменту смијех код нас. Човјеку је било непријатно и био је видно уплашен јер је мислио да је учинио нешто неопростиво. Срећом, ту је био наш добри јеромонах који је поразговарао са њим и човјек се смирио. 

Враћајући се кући поставили смо му питање како су му те ријечи уопште имале смисла. Човјек је почео, са крајњим смирењем: „Нисам ја учен човјек и не могу у овим годинама да учим. Нисам пуно размишљао о ријечима те молитве али су ми имале смисла. Гледам вас дјецо, сви сте млади, од дјетињства сте у цркви, сви ћете у рај. Сви ћете се спасити а ја немам шансе. Мој живот је друга прича. Ја сам се касно окренуо Богу. Зато сам мислио, ако мене Бог и спаси то може бити само неком грешком. Ето, зато су ми те ријечи имале смисла јер ја не знам други начин како би овакав грешник могао у рај,” 
Човјек заврши а ми занијемисмо. Нисмо могли баш ништа да му кажемо. Такво смирење, такво покајање, таква простодушност, толика побожност... то никада више нисам срео. Он је сада у рају. Знам сигурно. Не грешком него најправеднијим и најмилостивијим судом Божијим. Ми, тек треба своје грешке да исправимо да бисмо достигли тај ниво простодушности и смирења...

Ђакон Бојан Крстановић