Слијепчевићи и Дечани једнодушно

Слијепчевићи и Дечани једнодушно

Слијепчевићи (Брчко), посавско село у којем је сваки грумен земље натопљен мученичком крвљу у рату и тежачким знојем у миру. Овај народ не зна за други начин живота осим поштен рад у миру, невино страдање у рату а искрена молитва увијек. О прегалаштву овога народа говоре нам обрађене њиве пуне плодова. О страдању овога народа свједочи споменик испред храма на којем су имена мјештана који су животе дали у овом последњем (надајмо се да је стварно последњи) али и у ранијим ратовима.


Баш овај народ је подигао храм посвећен Светом Стефану Дечанском који нам је примјер и водиља на путу ка Царству Небеском. Свети краљ Дечански био је, такође, велики прегалац, велики страдалник а изнад свега искрени молитвеник. Непогрешиви Божији промисао одредио је да овај народ прославља управо Светог Стефана.
Храм, реплика манастира Мораче, византијско појање, прелијепа Литургија и дивна саборност свеједоче нам да Црква не познаје границе, да је васељенска. 


Отац Кристијан Ђокић, старјешина храма и достојни пастир овом небеском народу, потрудио се да ова духовна радост буде равна оној која је данас у манастиру Високи Дечани. 
Спремајући се ноћ уочи празника за Свету Литургију, гледао сам слике са свечаног бденија у Дечанима а путујући до храма слушао сам онај чувени канон који поју дечанци. То ме је мислима одвело на Косово и Метохију. Међутим, када су ме отац Кристијан и његови парохијани дочекали, када сам им честитао славу, осјетио сам да је ова радост овдје у Слијепчевићима равна оној у Дечанима. Причам о радости и о лицима људи које сам срео, не о материјалним и физичким стварима. Краљевина Стефанова на земљи имала је своје границе али његов живот и дјело помјерали су границе ка небу. У тим границама су Дечани и Слијепчевићи. Данас су Дечани и Слијепчевићи једно у Господу.

Овај храм, ова Литургија и овај народ предвођен својим свештеником свједоци су да је наша отаџбина Царство Небеско и да је Свети Стефан заштитник свих Срба који који у зноју поштења и труда једу хљеб свој. 
Синоћ сам имао велику жељу да будем у Дечанима и да се поклоним моштима Светог Стефана. Данас, осјетивши ову радост, имам жељу да сљедће године опет служим у Слијепчевићама, да ту прослављамо Светог Стефана, да се поклоним страдалим мученицима из овог села који заједно са Светим Стефаном узносе молитве за нас пред престолом Пресвете Тројице. 
Ето, то су наши Дечани, то су наши Слијепчевићи, то је наш Свети Стефан Дечански, то су наши свети мученици, то је наше дечанско монаштво, то је наш отац Кристијан и његови парохијани... то је наше Свето Православље, наше јединство, наша једнодушност! 

Ђакон Бојан Крстановић