(О) ЈЕДНОЈ МАЈЦИ БОЛЕСНОГ ДЈЕТЕТА

Сједимо после вечерње службе испред храма, дружимо се и разговарамо. Лијепо друштво лијепе теме. Причамо своја искуства у вјери. Ко је шта прочитао, ко је гдје био, ко познаје којег духовника, какав је који манастир, ко је шта урадио и тако... има мало хвалисања али добро. Лијепо је.

У тим разговорима пажњу ми привуче поглед једне жене. Она је ту са својим дјететом које је од рођња болесно и она је већ петнаест година везана за њега. Чува га даноноћно. Видно измучена. Кажем, привуче ми пажњу њен поглед. У њеним очима сам видио невјероватно дивљење. Гледа нас, диви се свему што причамо, диви се нама. То не скрива ни својим понеким стидним коментаром. У њеном погледу и ријечима нема зависти нити огорчења због њеног тешког живота. Само радост и дивљење.

Она, којој је највеће ходочашће понеки долазак у храм; она, која нема времена за најосновније ствари а камоли да прочита неку књигу или погледа неку емисију; она која нема довољно средстава ни за лијекове а камоли за неке друге ствари... Она нас гледа и мисли да је она грешна и недостојна а да смо ми неки велики вјерници! 

О жено! О света жено! Да ми је само да јој кажем. Да ми је да јој објасним. Сва наша дјела која набрајамо, помножена са милион, нису ни мали дио њене жртве. Сви ми заједно нисмо њој ни до кољена пред Господом. 
Бог највеће битке даје највећим ратницима. Она је један такав ратник, мученица, жива светитељка Божија. На таквим праведницима почива овај свијет. Због таквих праведника и њиховог страдања Бог и нас чува, њеним молитва се и ми спасавамо. 
Свети су ту, међу нама, само их ми не примјећујемо због поремећених параметара вриједности које нам је наметнуо материјализам.

Она није свјесна своје величине и никада неће бити. Она мисли да је нико и ништа. Тако ће бити све док не чује глас Господњи: “Уђи у радост Господара свога.”
 Она и њен анђелчић ће у Царство Небеско. Остаје питање чим ћемо се ми спасити? Како ћемо ми стати покрај ње у Рају. Шта ћемо рећи Господу кад нас упита гдје су наше ране, гдје је наша жртва. Ми који имамо све услове у животу па смо опет незадовољни, љубоморни, завидни, огорчени а врло често роптимо и хулимо. Овај живот ће да пролети брзо. Она свој крст часно носи. 

Ми људи врло често имамо погрешну слику о томе како се живи и узраста у вјери. Трошимо енергију покушавајући да будемо неки духовни супермени па врло често залутамо. Господ од нас не тражи никакве експерименте. Потребно је само да свој крст, који нам је Он дао, носимо у смирењу и покајању љубећи Бога и ближње. То је све! 
Она свој претежак крст носи јуначки већ петнаест година. А ми? Можемо ли да истрпимо ситнице, можемо ли да поднесемо и најмање глупости, можемо ли бар нормално и људски да се понашамо!? 

Не стигох тада али хоћу. Хоћу чим је видим. Замолићу је да се помоли за мене и моје ближње. Знам да је једна њена молитва већа од свих мојих које сам изговорио у цијелом животу. 

Ђакон Бојан Крстановић