Мржња - сигуран пут у пакао

Слобода коју  је Бог дао људима, сама по себи носи могућност ризика: човјек може да се труди и усавршава у љубави а може и да мржњом изопачи своје постојање. Љубав или мржња у човјеку су прво и прије свега један егзистенцијални догађај: остварење пуноће човјековог живота, или, пак, неуспјех и изопачење његове истините личности. 
Другим ријечима, сам избор да ли ће човјек да мрзи или да воли, односи се на догађај човјековог спасења.
Човјек има неугасиву жеђ за вјечним животом а мржња му је непремостива препрека за тај најважнији циљ.
Мржња није нешто што постоји као супротна страна Божанском постојању и животу љубави. Нема ничега у  творевини Божијој што је природно зло – чак ни сам ђаво то није. 
Мржња је неуспјех, неуспјех као постојање и живот: то је неуспјех личности да оствари своју егзистенцијалну «сврху», да потврди, и кроз љубав сачува, јединственост своје личности. 
Овај неуспјех има одређене посљедице на човјека. Чини га изопаченим. Наш Бог није судија човјеку, у смислу судије за прекршаје који наводи чланове закона и одређује казне, свједочећи о прегрешењу. 
Није Божији пропис, већ је Божије постојање, то што нам суди. Бог није ништа друго до догађај љубави и излив љубави: пуноћа добара, екстаза љубеће доброте. 
Ми морамо бити свјесни да нас мржња води у смрт. С њом не можемо у Царстви Небеско. Зато је одмах одбацимо.

Живимо у животу препуном зла зато нам се мржња врло често намеће као нешто што је природно. То је опасна замка. Морамо се ослободите сваке злобе, зависти, љубоморе... јер су то пречице до мржње.
Истина је да сва неправда овосвјетска, ратови, трагедије које смо преживјели... све то у нама понекад покрене лавину негативних осјећања. Нажалост, они слабији (у вјери) људи падну у поноре мржње и ту се заувијек изгубе. Најприје мрзе онога ко им је починио зло, па његов народ, па људе из свога народа који не мрзе његов народ... па на крају цијели свијет. Погледајте такве људе. Они су изгубљени, никада нису срећни, ничим задовољни... постају терет овом друштву, људи их избјегавају и они скончавају у најтужнијој самоћи.

Није лако опростити али ако ми не опраштамо другима неће ни Бог нама. Није лако вољети све људе али треба томе да тежимо. Није лако задобити Живот Вјечни али то је најважнији циљ нашега живота.
Тргнимо се, пустимо Богу да суди свима а ми опраштајмо и ВОЛИМО!

П.С. Позивајући своје ближње да не мрзе ми их спасавамо од сигурне смрти.

 Ђакон Бојан Крстановић