Да ли и ми роптимо као онај други разбојник?

На Голготи са Христом су распета двојица разбојника. Један од њих је онај разбојник који се покајао и којем је Господ обећао Царство Небеско. Други је, роптећи, хулио. Ми смо позвани да будемо покајног расположења као овај први разбојник. Да ли смо заиста такви или више личимо на овог другог?
Најприје да се подсјетимо Јеванђеља које нам говори о том догађају:
 „А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.” (ЛК. 23. 39-43.)
Ко не окуси горчину Великог петка неће окусити ни радост Васкрсења, поручују нам Свети Оци. Због тога, наше распеће на крсту треба да прихватамо и да се кајемо за своје гријехе. Не смијемо због нашег страдања да хулимо на Бога јер тада личимо на овог другог разбојника. 
Шта значи бити распет на крсту? 
-Подносити сво ругање и подсмјехе којима су Хришћани изложени. 
-Претрпјети сав труд и патњу у борби са сопственим страстима и гријесима. 
-Претрпјети са смирењем све жалости, болести и недаће (нас и наших ближњих) које је добри Бог попустио ради нашег очишчења и напредовања. 
-Добровољно и са усрдношћу приклонити се посту, молитви, милостињи и другим добрим дјелима која обуздавају бесловесне тежње нашег тијела а јачају нашу душу. 
-Предати се потпуно Вољи Божијој и са благодарношћу подносити све што нам Бог даје. 
-Имати Јеванђеље као јединог водитеља у дјелању ума, срца и тијела.
Наведени примјери укратко нас подсјећају шта значи носити свој крст и распињати се на њега. Вјенац на небу чека онога ко на овај начин носи свој крст и, са покајним разбојником распет, говори: „Сјети ме се Господе када дођеш у Царству своме.” 

Нажалост, данас је све више Хришћана који се отимају и покушавају да сиђу са сопственог крста. Желе да буду Хришћани али да им је удобно, да не страдају, да не трпе ништа... Они не могу да поднесу невоље које су их задесиле; одбацују подвиге; не живе јеванђелски... и умјесто да се кају, да се труде и извлаче из блата очајања и хуле, они са овим другим разбојником узвикују: „Ако си ти Христос, спаси себе и нас.” 
Међутим, Господ је добровољно изволио да тјелесно узиђе на Крст и претрпи смрт да би Крстом помирио човјека са Богом и спасио га од вјечне смрти. 

О Господе, ако икада пожелим да сиђем са крста који си ми дао, молим Те, прикуј ме још јаче и не дозволи ми да умујем безумљем својим.

о.Бојан Крстановић