Колико далеко ће Бог ићи за нама?

На првим страницама Библије имамо примјер како се Адам, након сагрјешења, крио од Бога. У почетку су се прародитељи радовали Божијем присуству, уживали у томе а пошто су сагријешили они су се плашили присуства Божијег и покушали су да се сакрију пред Њим. 
Слично Адаму и ми се данас данас кријемо. Наши начини су доста извјештачени и лукави. Правдамо се тим што смо превише заузети обавезама па се не молимо и не идемо на Литургију. Правдамо се да превише водимо рачуна о себи и другима те да немамо времена да се бавимо Богом. Правдамо се неким изговорима да не бисмо постили. Кријемо се иза свега само да бисмо оправдали то наше бјежање од Бога. 
Он нас зове: „Адаме, гдје си!?” Он нас воли, брине о нама, тражи нас, жели да будемо са Њим вјечно. Упорно нас зове, на различите начине, сваког понаособ. 
Колико ће далеко Он ићи за нама!? Гдје је граница те Његове Љубави? 
Мален је наш ум да разумије ту величину. Чим су Адам и Ева згријешили Бог је одмах дошао да их потражи, да их позове на покајање, да их спаси... Они то нису хтјели, оптужили су једно друго, оптужили су змију, оптужили су чак и Бога али нису признали кривицу, нису затражили опроштај. Зато су истјерани из раја. 
Шта је данас са нама, колико нас Бог тражи, колико иде за нама?
То најбоље видимо у самој личности Господа Исуса Христа. Бог ради невјероватне ствари да би нас вратио са ивице наше пропасти. Умире као роб на крсту због нас људи и нашега спасења. Дошао је да нас, изгнане из раја, опет позове у Очев дом. 
Он и данас на нас гледа раширених руку. Раширио их је на крсту да би могао све да нас загрли. Његово страдање и васкрсење су због тебе. Да, да. Тебе који читаш. Због твојих гријехова, твоје борбе, твог мира, твог напредовања и узрастања. Он хоће да ти помогне, хоће да носи твој терет и да те води кроз овај живот до живота вјечног. 
Позива нас на разне начине само да би некако дошао до нас, до наше савјести. Животна разочарења, падови, страдања, патње, жалости, муке, невоље... настају због нашег гријеха. Он све то користи да би нас продрмао и рекао: „Адаме, гдје си?” У свему нам се открива, кроз све нас позива.
А ми? Знамо ли гдје смо? 
Неко нас је убједио да је довољно то што смо крштени, што понекад одемо у цркву и што понекад постимо. Гдје су нам ум и срце? Јесу ли с Богом? Колико смо далеко одлутали од Бога који нас толико воли? Колико далеко смо од љубави према Њему која се показује дјелима? Бог нас не пита гдје смо  зато што Он не зна гдје смо него зато што хоће да нам покаже колико смо се удаљили од Њега. 
Гдје треба да будемо? 
Мјесто на којем треба да будемо јесте покајање. Покајањем излазимо из скривеног мјеста и крећемо ка небу. Смјеста морамо напустити тај мрачни простор и изаћи на свјелост да кажемо: „Ево ме, најгори сам али нећу да се кријем. Хоћу с Тобом Боже. С Тобом и само с Тобом. Ти си ми најважнији” Тада ћемо добити загрљај, снагу, помоћ и све што нам треба. 
Изађимо из скривеног мјеста изговарања и тражења оправдања. 
Можемо бити милионима километара удаљени од Бога али ако само један милиметар кренемо према Њему, Он ће прећи све те милионе и одмах ће нас обасути својом љубављу и милошћу. Ићи ће за нама све док не престанемо да се кријемо.

Ђакон Бојан Крстановић