Сузе за Тому

Сузе за Тому

Ових дана скоро сви смо под утиском филма “Тома” који укратко описује живот једног човјека чије ће пјесме засигурно трајати још дуго. Код коментарисања филма најчешће се прича о томе колико је филм тужан и како је Томин живот био тежак. Једна ученица ми рече да је послије филма плакала још пола сата. Ја сам могао тад да заплачем... Због ње. Па шта је ту вриједно толиких суза? 
Упозорење: Пишем о филму, не о стварном Томином животу који је, како сам чуо, ипак био пуно бољи. Значи о филму и његовом погрешном утицају на нас. Ок!?
Да видимо о чему се ту ради. Кренимо редом. Тома је имао тешко дјетињство. Добро. Као и милиони других. Ево на примјер ја. И... Скоро сви које познајем. Имао је неку прву љубав коју није оженио. Ево на примјер... Као скоро сви које познајем. 
Затим, заљубљује се у Силвану. Па шта ту може да се очекује? Да му она буде вјерна жена, подршка, домаћица, дјецу да му рађа..? Имамо ми и данас разне “Силване”, ни најмање ми није жао људи који су у њих заљубљени. Само изволите. 
Затим, на мору на неком избору најљепше дјевојке заљубљује се баш у најљепшу. Редитељ нам ту не приказује њихово упознавање, разговоре, интересовања него блуд, блуд и само блуд. Да вам кажем, ни најмање ми није жао оних људи које је код супротног пола привукао само физички изглед, провод и блуд прије брака. Изволите па ћете проћи као наш изгубљени Тома. Чуј, варала га? Ма да ли је то могуће!? 
Редитељ је био шкрт када је требао да нам прикаже живот са овом последњом женом која му је родила сина. Чини ми се да је то то али да нашег јунака и није баш испуњавало. Он је немирног духа. Уосталом, његов избор. 
Оно што је требало Томи и оно што треба свима нама јесте СМИРЕЊЕ. Имао је све услове за нормалан живот. Требао је да се смири, да нађе жену која ће заиста да му буде жена (да се мучи са њом у неким границама нормале, као и сви ми) и да ствара породицу. То је све. Он то није хтио. Па добро. Рекох већ. Његов избор. Не видим разлог да га сад нешто посебно жалим. Искрено, знам бар стотину људи због чијих мука бих плакао. Хоћете да вам пишем о њима? О болесној дјеци, о разним несрећама, трагедијама, тешким сиромаштвима. Не видим нас да плачемо због нашег комшије који нема чим да се грије него се ево баш данас мрзне... 
Него да се вратимо ми на наш филм. Тамо имамо једну жену која је болесна и треба ускоро да умре. Сви плачемо због ње. ‘Ајд добро. То је тужно. Него, да се окренемо мало око себе. Колико сад у овом тренутку познајемо оних који имају карцином и неке тешке болести. Не видим да смо нешто сажаљиви према њима. Не видим да им помажемо, да одемо код њих, да поразговарамо, да им унесемо радости. Све што оста од живота дајемо за Љиљану... а наше болесне ближње вјешто избјегавамо. 
Оно што је пак најстрашније. Љиљана сазнаје да ће да умре и тад жели да иде по кафанама, да се проводи и пије. Какву нам то поруку носи? У шта то претвара наш живот? Шта нам то поручује? Дај кафану и провода јер ће живот проћи! Е па није баш тако. Послије овог живота нас чека Прави Живот. Дај да га заслужимо. Ако знам да ми је остало мало до краја живота (а остало ми је мало, и мени, и теби) дај да се смирим, покајем, исповједим, поправим, измирим са ближњима, што више молим... Да бих ушао у радост Господара Свога. 
Тако да... Томине пјесме су одличне само онда када се не трудимо да наш живот на силу поистовјетимо са њима. То је његова мука а ми можемо да их пјевушимо, онако, да не утичу на наше расположење јер нас неће учинити ни бољим ни срећнијим. 
Имамо ми пјесме које заиста мијењају наш живот, лијече нас, поправљају, чине срећним и радосним. Дођите на Литургију да их заједно пјевамо. Најрадоснија од свих је она: “Тијело Христово примите...” Тад нека потеку сузе, сузе покајања и сузе радости. Ту ћемо да се помолимо за покој душе и нашег доброг Томе и свих наших упокојених и за здравље свих болесних и за све људе на свијету...

 Бојан Крстановић