Духовни устанак – јеромонах Игњатије Шестаков

Књига Духовни устанак, Јеромонаха Игњатија Шестакова из Сретењског манастира, уредника најчитанијег сајта Православие .ру, представљена у београдској Вазнесењској цркви

Током 2019. године, светло дана је угледала књига изабраних беседа (55) уз два интервјуа, оца Игњатија Шестакова кроз које он даје одговор на питања из савременог живота проносећи поуке Отаца наше Свете Цркве. Издавач књиге је  Бернар, из Старих Бановаца, рецензент је протонамесник Радош Младеновић, а уредник Никола Дробњаковић (Задужбина манастира Хиландара). Изванредан превод потписују Марина Тодић и Ива Бандеља.

На представљању књиге у четвртак 27. фебруара 2020. године у Вазнесењској цркви

отац Игњатиј је говорио о корену свих зала – среброљубљу о узроцима  кризе човечанства у којем се пропагирају вредности које никада нису биле вредности, и у чијој основи је првенствено богоотпадништво,криза морала, криза породице али и комфор којим се савремени човек данас задовољава.

Доносимо кратак део из књиге Духовни устанак, као и прву беседу у овој књизи, јеромонаха Игњатија Шестакова, великог подвижника на Њиви Господњој и човека који спаја и укршта путеве руског и српског народа и Руске и Српске Православне Цркве.

О породици

„Ако не буде породице, неће бити ни цркве. Скоро је један свештеник, врло познат и популаран, књиге су му превођење и на српски, направио социолошки преглед наших светитеља, да открије ко су били ти људи, ко су им били родитељи. И он каже да су то били сељаци који су радили од детињства, од кад су проходали одмах су нешто радили, трпели мраз, зној, глад. Тако су расли Серафим Саровски, Силуан Атонски, Сергеј Радонески у великим, вишечланим породицама. Просто, не може се светитељ родити из неке биолошке лабораторије. И зато мислим да је највећи изазов – породица, а против ње су неморал и среброљубље. Среброљубље није грех попут убиства који ће сви препознати и осудити, а кад човек тежи да заради што више пара, сви одобравају и сматрају то нормалним. А корен свих зала је среброљубље. И Јуда је продао Христа за 30 сребреника.

                                 Како данас у овом извитопереном друштву да нађемо Бога?

У јеванђељу. Будите мудри као змије и смирени као голубови. То је Христос рекао. Не треба веровати свему што пласира друштво, јер у основи тог друштва стоје потрошачке компаније које све намећу, како мораш да изгледаш, шта да једеш, како да проводиш време. Основ било које рекламе су блуд, власт и среброљубље. Већина реклама се заснива на смртним гресима, а људи то гледају, упијају и троше свој живот на то. И онда нема среће, влада депресија. Човек би морао да научи да живи скромно да би могао да буде срећан. Живимо ипак у неко време слободе и морамо да је употребимо на прави начин и да нам и царска породица буде један пример за то. (Корен свих зала је среброљубље, Интервју за портал.нет, стр. 158-164),

Поклоњење Крсту и васкрсење наших душа

 (беседа у Крстопоклону недељу)

У име Оца, и Сина, и Светога Духа!

„Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје појемо и славимо.“ Данас, на средини Велико поста, на посебан начин и поново се клањамо оруђу нашег спасења – Часном и Животворном Крсту Господњем. Износимо га на средину храма, у свим црквама, у целом свету, клањамо му се, целивамо га, сећамо се страдања Господа нашег Исуса Христа и предосећамо Васкрсење Господње.

Данас се, нажалост, и у земљама и међу народима који су некада дали свету много мученика за Христову веру, Христов Крст гази и прогања. Људи се труде да га уклоне, да га не показују, под изговором да не желе да вређају у људе који не верују у Христа и у Крст Господњи. И то чине људи који су некада и сами ишли за Христом.

Зашто се то дешава? Зато што су људи више пожелели нека пролазна уживања, и зато што су пожелели да већ овде, у овом животу, живе као у рају. Нису кренули за Христом и одбацили су Његов Крст, као што нам Господ данас каже: „Ко не узме Крст свој и не иде за Мном.“ Људи су ишли за Христом, а после им је то у извесном тренутку досадило, па су Га се одрекли. И већ је дошло до тога да са злобом и љутњом не могу да поднесу Крст Господњи. Али онај ко не поштује Крст Господњи, ко не верује у спасоносна страдања Господа нашег Исуса Христа, не верује ни у Васкрсење. Човек који не жели да носи свој крст, који га одбацује – на тај начин се одриче и свог Васкрсења, свог спасења.

Црква је пре више векова увела овај празник у Велики пост. Увела је целу Крстопоклону недељу како би још једном пробудила наше сећање и нашу свест и како би нас припремила за празник Васкрса. Поштујући Крст ми тако већ почињемо да славимо васкрсење и Васкрс. Почињемо да славимо и наше васкрсење, и васкрсење наших душа, и наш сусрет са Спаситељем у Царству Небеском. Који откуп ће човек дати за своју душу? Нема ничег драгоценијег од душе и нема ничег драгоценијег од пребивања душе хришћанина са Христом, од његовог сједињења с Богом. И никакве пролазне насладе овог света не вреде тога, и људи који се одричу Христа чине страшну, глупу и чудовишну грешку.

Али наша заједничка молитва може да пробуди и такве људе, да их доведе до Крста Господњег и да их доведе до васкрсења, тако да данас, по речима апостола, поново смело приступамо престолу благодати, како бисмо добили милост и стекли благодат, ради благовремене помоћи, како би наша срца и душе били испуњени Божанском благодаћу, како бисмо с радошћу и захвалношћу носили овај крст Господњи и били наследници васкрсења Христовог. Амин.

(стр. 5-6, Духовни устанак, јеромонах Игњатије Шестаков)