Не дам ником да ми замени Христа. Ни на трен!

Не дам ником да ми замени Христа. Ни на трен!

Помаже Бог! Текст који је пред вама говори о томе колико често многи хришћани као центар свог живота стављају борбу са непомеником уместо наслађивање Христом. Уместо лепих и хришћанских сведочанстава, житија светих угодника Божијих као и молитви, чешће размењују застрашујуће апокалиптичне приче, које су неретко и плод њихових сопствених фантазија, које штета и њима и онима на које их преносе.


“Љуби Господа Бога својега свим срцем својим,
и свом душом својом, и свом мисли својом.“ (Мт. 22, 36-39)

Кроз разговор са браћом и сестрама хришћанима, често чујем како преовладава тема о доласку антихриста, o последњим временима и свему оном што прати такву причу. И то иде толико далеко да сам у једном трену остао затечен. Запитао сам се, да ли смо сабрани око љубави ка Творцу, Господу нашем, или нас сабира страх и борба против антихриста и нечистих сила?

Један брат има детаљан план које ствари ће прво спаковати и понети када дође антихрист. Други пак показује на телефону парцелу у једном селу (где је у близини извор воде), и каже да ће се тамо настанити. Док једна наша сестрица не само да зна време него зна тачно и из ког правца долази, те предлаже, како рече: „да бежимо у шуме“.

Збуњен, нисам имао шта рећи, додуше није ме нико ништа ни питао. Осетио сам мучнину у стомаку, јер сам схватио да ово уопште није добар пут и да непоменик одавно постаје главна тема њиховог живота.

Поменух једном приликом оцу Ивану Цветковићу баш ову причу, на шта ми је рекао: „И шта ће се десити? Сви из градова ће прећи на село. Тако ће села постати градови а градови опустети и постати села?! Каква логика и каква параноја.“

Да не буде забуне. Нисам ни храбар, нити неко ко одбацује силу нечастивог. Нити ту тему гурам под тепих. Но не пристајем да се упецам у замку - замку која је јако опасна и погубна. А то је да ми прво и последње у току сваког дана буде мисао о антихристу.

Желим да када јутром отворим очи прво помислим: „Господе Боже, Љубави моја, Све моје. Хвала ти и за овај дан, благослови ме!“ А када легнем на починак: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, опрости ми за све и помилуј ме.“

Истински желим и више од свега потребујем, да се у току сваког дана наслађујем Њиме. Кроз све што је добро, јер је он Творац и Извор сваког добра. Кроз молитву, кроз свету литургију, кроз сусрет са људима, кроз лепу и богоугодну музику, кроз цртање, писање, кроз радост живота коју нам је Он подарио.

Не желим да се будим са мишљу: „Будан сам.Одакле ли ће данас искочити сатана. Нити желим да лежем на починак са мишљу: „Идем спавати, а ко зна шта ће непоменик да нам уради у међувремену.“

Не желим проводити дане у разговору о томе како ћемо помрети у мукама, како ће нас антихрист пржити и држати гладне и жедне.

Нико не оспорава да ће језива времена доћи. Не оспоравам ни ја. Али такав живот где би непрестано о томе говорили изгони мир и љубав а улива страх и немир. Сви знамо ко је Отац мира и љубави а ко отац немира, лажи и страха. Ако нема мира, ако нема љубави ту нема ни благодати Духа Светог. И супротно: где су немир и страх ту влада и пребива сила таме. Лако је препознати.

На једном пропутовању са познаницима, свратили смо до њихових пријатеља. Био сам приморан да, скоро два сата, непрестано слушам: „Ђаво, ђаво, ђаво...сатана, сатана, сатана... Враг, враг, враг...“ и онда опет: „ђаво, ђаво, ђаво“... Имао сам осећај да ће ми мозак напросто експлодирати. Помислих: „Боже, хоће ли Те макар једном неко данас овде поменути“. Толика опседнутост ђаволом, да је Христос постао потпуно споредан у њиховом животу.

Немојмо ићи у дубиозе апокалиптичних тема, не зато што оне нису истина-истина су итекако, али често склизнемо па сами импровизујемо и гори сценарио него онај ка којем овај пали свет иде. Ово јесте пали свет и то не смемо заборавити. Он је сам себе осудио на пропаст. Но немојмо ми то радити уместо њега. Господ је и сам рекао: „Овај свет у злу лежи“ (Јн. 5, 19). Не сме нико, а камоли антихрист да замени или заузме место у нашем срцу, души и мислима уместо нашег Господа Бога, Исуса Христа Сладчајшег.

Имали смо преко Светих пророка, Светих отаца и учитеља цркве текстове и поуке који нас врло јасно упозоравају на време које долази. Али исто тако, када ће оно наступити то нико од њих није знао – а посветио се. Још мање, или заправо уопште не зна ништа на ту тему било ко од нас и наших савременика. Зато не клонимо и не тугујмо. Живимо опрезно, да својим сагрешењем не одбацимо благодат Светог Духа коју смо сви на крштењу добили. И изнад свега, користимо на добро, употребимо га и радујмо се оном догагађају над догађајима, сусрету над сусретима – причешћивању Светим Тајнама Христовим које нам се дају „на отпуштење грехова и на живот вечни“.

Хришћани смо јер волимо Христа.
Хришћани смо јер је живот без Христа немогућ.
Хришћани смо јер је Господ наш Творац.
Хришћани смо јер нас Он Љубављу и из љубави држи и одржава.
Хришћани смо јер љубимо вечност.
Хришћани смо јер је Христос Једини Бог.

Нисмо хришћани само зато што се боримо против антихриста. Иако је та борба неизоставна. Он ће нас нападати док год нам срце куца. Али против њега се може борити свако, па и будиста. Али он није хришћанин.

Препреке постоје, искушења су ту, борбе су неминове. Непоменик не спава и он ће доћи. Али ће доћи и Господ. Доћи ће као Праведни Судија „да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја!“

То је оно што не смемо заборавити и што треба да нас води кроз све дане нашег живота.

Центар нашег живота је Бог. Не заборавимо Његове речи: „Без мене не можете чинити ништа.“ (Јн. 15, 5.) Као и она поука Светог владике Николаја: „Без Бога ни преко прага.“ Господ је створио свет. Господ је створио све што је у њему. Створио небо и земљу, васкрсавао мртве, слепима од рођења давао вид, лечио болне, Сам васкрсао и Вазнео се! Победа је већ извојевана. Он је „Све у Свему-Пресвета Тројица.“ (како рече Свети ава Јустин Ћелијски).

И на крају крајева, Он нам је рекао и кључну ствар: „Ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ (Мт. 28,20)

Завршићу свеумирујућим речима које чујемо на свакој светој литургији од наших свештеника. Високопреподобни архимандрит Стефан великореметски их додатно користи увек на крају сваког свог обраћања или беседе, а ја вам их овде преносим и на њих подсећам и себе и вас:

„Крај живота нашег да буде хришћански без бола, непостидан миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду.“


✍️Горан Маринић
Извор: Блог Вармеј https://varmej.blogspot.com/2022/10/blog-post_20.html