О обраћању себи као никада раније?

Ево једне практичне вежбе – пробајте да уз помоћ ње, полако и неприметно, из дана у дан, мењате поруке које сте слушали током детињства од родитеља или других важних особа у вашем животу. Поруке које сте несвесно усвојили и живите у складу са њима, врло често бивајући несвесни тога… Ако сте усвојили једну врсту порука, један начин односа према себи самима – могуће је да исто тако усвојите и живите у складу са другачијим уверењима, зар не? Прочитајте још један одличан савет из пера игумана Нектарија Морозова.

*

Постоји једна врло ефикасна вежба – ако сте у детињству од родитеља често слушали речи које су вам наносиле бол, које су вас рањавале, које и након много година не дају да мирно живите: плаше вас, ограничавају, приморавају да доносите одлуке које уопште нису „ваше“ и одричете се од онога што вам је заиста потребно – онда све ове поруке које вас разарају можете „мењати“ са оним речима које бисте желели да чујете – уместо оних које сте слушали.

То јест, потребно је да издвојите те саме изразе, фразе, реакције изражене у речима, које све до сада разједају ваше срце и живот попут рђе и да схватите – шта је то што бисте желели да кажете самима себи – детету – уместо свега тога. И на тај начин, као да их „замените“. Али, да чините ово озбиљно, систематично, да понављате више пута и посматрате – шта ћете добити из тога.

Чини се: „како ми ово може помоћи“? Да мењам једне речи другим речима – шта може од тога се измени?“

Међутим, мења се и то веома. Притом се измене дешавају некада не само у у смислу на који начин доживљавамо свет и себе саме, уклањања унутрашњих блокада, превазилажења забрана које смо усвојили, деактивирања „самоиспуњавајућих пророчанстава“ (типа, „код таквих као што си ти никада ништа добро не може да се догоди,“ итд.) Дешавају се и непланиране измене, које су притом, веома добре.

Недавно је на саветовању моја саговорница говорила о томе како након што је почела са овом вежбом, она не само да је почела да се осећа слободније и храбрије, већ је и потпуно неочекивано за себе почела сваки пут, желећи да каже нешто својој деци, претходно почела да размишља: ‘а шта би моја деца желела да чују од маме (то јест, од ње саме) на њиховом месту?’ И ово је веома утицало на начин њеног односа са њима. Однос је постао мекши, топлији, срдачнији. Разумнији и одговорнији.

И врло вероватно да њена деца, након што прођу године, неће морати, као што је она то морала, да „поново пишу“ и „мењају“ оно што ће говорити себи уместо онога што је њима говорила мајка – а све са циљем да измене свој живот.

Ово је мали, али веома снажан пример како наш рад на себи – одговоран и усрдан – утиче на људе који су око нас, како мења свет на боље. Звучи громко и свечано – али је заиста, потпуна истина.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић