Духовни савети за исповест на велике празнике

Већина људи не жели да чује Божју реч, други је слушају са задовољством али не послушају, односно не примењују оно што су чули. Коначно, постоје и неки који чују и послушају Божју реч. Труде се колико год могу.

Први су за жаљење, други, иако имају вољу, немају снагу и одлучност потребну да истински живе и тако ништа не постигну, трећи су благословени јер су успели да затворе уши за сирене овог света и да предају своја срца Христу без компромиса и изговора.

Браћо моја, наша вера у Христа није довољна ако је не прате дела . „Вера ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јаковљева 2:17).

Пре свега, морамо познавати реч Божју како бисмо могли исправно веровати, а затим кренути даље да послушамо оно што смо чули и научили. Није ствар у познавању поста већ у посту , није ствар у пуком познавању посећивања цркве већ у посећивању цркве , није ствар у познавању љубави и опроштаја већ у љубави и праштању . Сазнање да су блуд, прождрљивост, злобе, лажи, крађа греси не користи ми ако их чиним; напротив, даћу још већи разлог Богу, јер док сам их познавао, нисам примењивао његову реч у свом животу.

Савети за исповест

Много пута волимо да се кријемо иза изговора. „Нисам хтео, али сам то урадио зато што...“ Драги мој човече, ти си то желео и урадио си, иначе не би то урадио. Хтео си то и сагрешио си, хтео си то и ниси послушао реч Божју, желиш то и остајеш у својим страстима. Лако помињемо своје неуспехе и држимо се изговора иза њих. Дакле, баш као што си то желео и сагрешио си, сада, уз Божју милост, уразуми се и истински жели да се покајеш.

Прво дело наше вере у Христа је покајање , преузимање наших одговорности без уплитања других (који такође могу бити одговорни). Реч Божја је записана у Светом писму и тумачили су је наши богоносни Оци. Мислим да сви ми, неки мање, неки више, знамо шта Бог жели, шта је исправно, а шта погрешно (то знамо и из наше савести). Стога смо позвани да се храбрим духом трудимо да живимо како Бог жели. Али то се неће постићи жалошћу и дефетизмом. Многи хришћани, пре него што и покушају, кажу: „Нећу успети.“ Али, добри човече, ти нећеш успети; али ћеш се потрудити са вером - са поверењем - у Бога, који ће благословити овај труд како би духовно напредовао. Циљ није да изађемо први у духовној трци (јер сви имамо ову духовну фантазију), већ да активно учествујемо у овој трци, чак и ако изађемо последњи.

Исповедање наших падова без оправдања је благословено, али исповест мора бити почетак борбе против нашег себичности и страсти, јер ако се лако враћамо исповеданим греховима, то показује да нисмо одлучни да живимо истински, да нисмо одлучни да живимо како Бог жели, да немамо покајања; у суштини, то показује да је наша вера несавршена и проблематична.

Помињемо ове ствари не да бисмо разочарали, већ да бисмо се сви натерали да размислимо како бисмо коначно могли доносити мудре одлуке у својим животима; да се одрекнемо свог ега, да узмемо свој крст и да следимо Христа, не путем ка Голготи - јер Голгота није наше одредиште - већ ка нашем Васкрсењу.

Покајање и исповест

Да бисте доживели ове Свете дане, основни захтев је да донесете одлуку да се промените у себи, а не само да идете на исповест. Јер ако нисте донели одлуку да примените реч Божју у свом животу, ваша исповест ће вам једноставно учинити да се емоционално осећате добро (и зато ћете вероватно говорити о неким својим проблемима, а нећете исповедати своје грехе) а то ће се десити зато што са ваше стране неће бити дубоког покајања. И зато се наши греси не опажају, нити обим штете коју нам наносе.

Дакле, поента није само у томе да одемо код нашег духовног вође и исповедимо се – ритуално – када је сам наш живот порицање речи Божије и нисмо спремни да се покоравамо Истини наше Цркве, увек тражећи изговоре за нашу непослушност и систематско кршење Божјих заповести.

Отац Павле Пападопулос ( ФБ )