Тајна симболика богослужбених предмета

Сваки свештени сасуд, од путира до кадионице, носи дубоку духовну поруку и симболизује Божију милост међу верницима. Свештеник Светоуспењског храма у Крагујевцу објашњава на који начин се користе и какву поруку носе ови свети предмети.
У богослужењима православне цркве, сваки предмет који свештеник користи носи дубоку духовну симболику и свету улогу у обављању божанске службе. Богослужбени предмети имају непроцењиву духовну вредност у животу Цркве и верника. Они су више од симбола – сваки од њих носи дубоку теолошку поруку и учествује у најсветијим чинима православног богослужења.
Како напомиње протојереј Срећко Зечевић из Светоуспењског храма у Крагујевцу, ови предмети нису само материјалне творевине, већ су и мост између неба и земље, који верника уводе у тајну Литургије. У следећим редовима, кроз његове речи, приближићемо се сваком од ових светих сасуда, који имају посебан значај у православном богослужењу.
Путир је централни богослужбени предмет, познат као чаша из које се верни причешћују Телом и Крвљу Христовом. Протојереј Срећко нас подсећа да је овај сасуд присутност оне чаше из које је Господ први пут причестио Своје ученике на Тајној Вечери. Као такав, путир нас непрекидно подсећа и на „чашу страдања“ Спаситеља, из које ми, кроз Причешће, примамо вечни живот. На почетку литургије, у путир се улива вино са мало воде, које се кроз Свету Тајну претвара у Крв Христову, дарујући верницима могућност да учествују у Божанској љубави и милости.
Дискос, округли метални тањир постављен на ножицу, носи свети Агнец – онај део просфоре који се на Литургији претвара у тело Христово. Протојереј Срећко га описује као сасуд који симболизује гроб Христов, Голготу, али и саму земљу на коју је Господ положен након страдања. Дискос нас подсећа и на Витлејемску пећину, место Христовог рођења, као и на олтар на којем се Христос изнова рађа за нас сваког богослужења.
Звездица, коју протојереј описује као две унакрст савијене металне полуге, поставља се на дискос да покривач не додирује честице распоређене на њему. Звездица је симбол небеског свода, али и звезде која је мудраце довела у Витлејем, и она нас уводи у мистични свемир Божје присутности на Литургији.
Копље, свештени нож, подсећа нас на страдање Христово, јер је управо копље било оруђе које је пробило ребра Господа на крсту. Овим сасудом свештеник извлачи Агнец и друге честице из просфоре, припремајући их за свету промену која ће уследити. Овај чин нас подсећа на Христову жртву, која се изнова дарује свету кроз свако богослужење.
Кашичица, која се користи за причешће верника Телом и Крвљу Христовом, симболизује спајање верника са Богом. Протојереј нас подсећа да се кашичица користи од времена Светог Јована Златоустог, омогућавајући причешћивање већег броја верника на бржи и практичнији начин, а сама кашичица мора бити израђена од племенитих метала, симболишући чистоту и светост ове Тајне.
Губа, округли сунђер, служи за брисање путира после причешћа. Сунђер нас подсећа на тренутак када су римски војници приносили сунђер натопљен оцтом Господу на крсту. Овај сасуд нас враћа у време страдања, али истовремено симболизује и чишћење, припрему сасуда за нови свети чин.
Дарци или покривачи користе се за прекривање путира и дискоса током богослужења. Протојереј Срећко истиче њихову симболику као Христове погребне покрове, али и пелене у којима је био повијен приликом рођења. Сваки покривач има своје место и улогу, подсећајући нас на различите фазе Христовог живота и жртве.
Воздух, већи покривач који покрива путир и дискос, има посебну улогу у богослужењу. На њему је често извезен лик упокојеног Христа, а воздух такође симболизује узношење наших молитава ка небесима. Када свештеник маше воздухом изнад светих дарова, он позива Духа Светога да сиђе и преобрази дарове, доносећи присутност Бога међу верницима.
Топлота, посуда за грејање и преношење топле воде која се додаје у путир пре причешћа, подсећа нас на нетрулежност Христовог тела и топлину Духа Светога. Овај сасуд доноси симбол вечног живота, којег кроз богослужење примамо као дар Божје милости.
Кадионица, са својим ланцима и мирисним тамјаном, подсећа нас на непрекидни дијалог између Бога и човека. Дим тамјана, који се уздиже ка небесима, симболизује наше молитве које се, прожете љубављу и вером, уздижу ка Господу.
Рипиде, древно познате као „махалице“, коришћене су за одагнавање инсеката од Светих Дарова, а данас имају дубоко симболичко значење. Метални круг са шестокрилим серафином причвршћен на дугу дршку представља учешће анђела у тајни спасења људи. На архијерејским богослужењима носе се изнад Светих Дарова, Јеванђеља и Крста, подсећајући на небеску присутност међу верницима.
Хоругве, барјаци од платна или метала, симбол су славе Божије и светости. Са извезеним или насликаним иконама светитеља коме је храм посвећен, они прате свечане литије, подсећајући вернике на славу Господа и светитеља чије се иконе налазе на њима.
Лахан за освећење воде носи једноставну, али узвишену функцију: посуда у којој се врши освећење воде на светим службама. Благословена вода у православљу има вишеструку намену – од заштите домаћинстава до исцељења тела и душе.
Лавер и ибрик, прибор за прање руку, користи се током богослужења, када епископ, пре узимања Светих Дарова, пере руке. Овај чин симболизује чистоћу срца и душе пре приступања светој тајни.
Крстионица, или „посуда за крштење“, велика посуда најчешће облика путира, намењена је обреду погружења током крштења. Крштење, кроз ову свету посуду, постаје мост који повезује душу верника са Христовом смрћу и васкрсењем.
Налоњ (аналогиј), покретни пулт, место је са којег се читају свети текстови и полажу иконе за целивање. Својим постојањем он даје свечаност богослужењу, служећи као место сусрета верника са светињом кроз реч и додир.
Дикирије и трикирије, двосвећњак и тросвећњак, носе се током архијерејских богослужења. Дикирија са две свеће представља две природе Господа Исуса Христа – божанску и човечанску, док трикирија, са три свеће, симболизује Свету Тројицу. Светлост ових свећа подсећа вернике на неугасиву светлост Христа која обасјава сву твар.
Полиелеј, велики свећњак са много свећа, висећи изнад централног дела цркве, симбол је Божје милости, уједно представљајући и светлост милости која долази од Господа. Током празничних јутрења, када се певају 134. и 135. псалам, присуство полиелеја додатно истиче милосрђе Господње.
Кандило, светлост која гори пред иконом, симболизује веру и молитву која непрестано тиња у срцу верника. У кандилу гори сунцокретово или маслиново уље, а ватра која се уздиже ка небу подсећа на усрдне молитве које верници узносе Господу.
Дарохранилница, дрвена или метална кутија обликована у облику храма или крста, чува причешће за болесне, симболизујући Господње тело доступно сваком вернику, посебно онима који су болесни. Свештеник из ње узима причешће и доноси га болеснима као утеху и исцељење душе и тела.
Плаштаница је свето платно, осликано или извезено приказом уснулога Христа, нетом после скидања са Крста, прожето тајном Његовог страдања и полагања у гроб. На њој се зрцали сцена скидања са Крста, окружена ликовима Богородице, верног Јосифа, праведног Никодима и љубљеног јеванђелисте Јована. Током вечерње службе Великог Петка, док се појају стихирне песме, плаштаница се са највећом побожношћу износи и полаже на средину храма, заједно са Јеванђељем, као средишња тачка сабрања верника, на посебан сто припремљен у част Христовог погреба.
Развој плаштанице дубоко је укорењен у древној литургијској симболици, која се повезује са развојем воздуха, великог входа и богослужења Великог петка. Воздух, то свето платно, симболизује покров у који су Јосиф и Никодим са нежношћу увили тело Христово. Током богослужења, Јеванђеље је увијано у воздух, а свештеник га је износио на грудима или на рамену док су одзванјале стихирне песме. На сто у средишту храма, где су се верници сабрали у молитви, воздух је полаган све до јутрења Велике Суботе, када је, на великом славословљу, Јеванђеље обношено у литији и положено на свету трпезу – симболички гроб Господњи.
Сликовити прикази скидања са Крста и полагања у гроб дубоко су утицали на литургијску праксу. Временом, на воздуху је почео да се приказује лик уснулога Христа, који је све више потискивао саму књигу Јеванђеља, као симбол Христа. Тако је из ове богате симболике израсла плаштаница, у којој су се додавали ликови Богородице, Јосифа, Никодима, еванђелисте Јована, мироносица и анђела, стварајући величанствени призор „оплакивања Христа“.
Кроз векове, плаштаница је заузимала средишње место у богослужењу Великог Петка. Положена на сто, који је симболисао камен на коме је Христово тело било припремљено за гроб, постала је предмет дубоког поштовања и побожности верника, са цвећем и мирисним уљима која су полагана уз молитве. Сто, обогаћен балдахином по узору на Свету трпезу и кувуклију Светог гроба, постао је место симболичног „полагања у гроб“, преносећи нас у тишину и светлост Христовог спасења.
Дакле, богослужбени предмети православне цркве не представљају само материјалне објекте, већ су и дубоко прожети духовном симболиком и значајем. Они су видљиве манифестације невидљивог, мостови који нас повезују с Божанским, уводећи вернике у тајну Литургије и омогућавајући им да учествују у спасењу. Кроз сваки путир, дискос или кадионицу, верници се подсећају на Христову љубав и жртву, откривајући богатство традиције која надживи векове.

religija.republika.rs