Вечна жеља за слободом, да бисмо били одговорни

Постоје три ствари које су последица неправилног односа према духовном животу и исповести: стање безодговорности, када човек уместо покајања приноси жалбе, и уместо смирења – смиренословље.

Управо безодговорност, жеља да се ни на који начин не одговара за сопствени живот, често доводи до потраге за старцима. Многи људи у трагању за натприродним чекају да им старац нешто каже, открије и покаже човеку Божију вољу. А ако нема старца верници у случају многих свештеника покушавају да насилно створе тобоже неко старчество и духовничке односе између старца и духовног чеда.

Уместо тога да живи духовним животом, човек долази код свештеника са тим да у потпуности пребаци на њега сву одговорност за свој духовни живот. И зато то бескрајно “оче благословите то, пето-десето” представља не жељу да се живи по Божијој вољи, већ жељу да се уопште никада ни за шта не одговара.

Отац Глеб Kаледа се жали да данас има толико потребе за хришћанско служење, а православни хришћани не желе да се прихвате тога. О болеснику у болници боље може да брине неверујући, неоцрквољен човек, јер се од верујућег често ништа не може добити. На пример, православна верница треба да дође да поседи са болесником.

Она не дође а потом објашњава: “Мој свештеник је данас служио и нисам могла да не одем”. И то је умногоме одређено тиме коме човек иде: к Богу или к свештенику. Односи између свештеника и грубо говорећи пастве су чисто људски. Мој свештеник је рекао да данас служи и отићићу код њега. Kада свештеника покушају да искористе за то да би скинули са себе одговорност за свој духовни живот, исповест се претвара у непрекидну жалбу на то како је живот тежак. Уместо покајања и самоукоравања долази до окривљавања других. Човек се “исповеда” тако што су га саслушали и њему постаје лакше. Нико више не жели да га слуша како му је тешко а свештеник је обавезан јер он има благодат која га обавезује да носи болести свих људи.

Тако оно и јесте, али човек почиње да се користи тиме ради задовољења свог унутрашњег егоизма, замене исповести жалбама. Још једна духовна болест је и та када човек не жели да ради ништа духовно, већ своју духовну лењост оправдава речима “ја сам недостојан” или “ја сам недостојна”, или “ја сам немоћан” или “ја сам немоћна”. Иако је то у ствари горд човек коме ништа није потребно. И као резултат тога долази до тога да онај који треба да живи хришћански одбија своје служење, сва добра дела, као и ношење свог крста. Уместо тога што свети Оци називају смиреномудреност јавља се смиренословље: “опростите, благословите”, “опростите мени грешној”. Уместо тога да се нешто уради, промени остају само речи: “ми смо грешни”, “ми смо недостојни”, и све одговара томе – поза, интонација и начин одевања. Такав је однос и према духовнику. Свака исповест се претвара у непрекидну жељу да се побегне од одговорности. Човек из неког разлога почиње да задовољава неко аморфно, безживотно постојање, када се не одлучује ни на један поступак, не жели ништа да измени и боји се да живи истинским духовним животом.

То је веома удобна позиција, када је за све одговорено, и постоји лажна представа о послушању, лажна представа о смирењу и лажна представа о покајању. Такво изопаченим схватањем духовног живота често се одређује и однос према духовнику, а понекад се и код духовника може формирати неправилан однос према својој парохији: он почиње да користи такву врсту људи и они се показују као неко киме се може добро управљати: за свог оца ће прећи планине итд. Они не теже да постану паства већ управљано стадо, које не треба пастира, већ гонич који ће их бичевати и њима управљати. Њима је довољно да приђу неком лидеру који може да буде на пример свештеник. Али ка Христу да иду им не треба.

Протојереј Алексеј Умински

pravmir.ru