Болест, страх и преглед

Лако ћемо се сложити да је здравље једна од највиших животних вредности. Али здравље спада у оне вредности које нису толико важне док смо здрави, већ постају најважније када су угрожене, када се разболимо.

Здрави људи имају поверење у функционисање властитог организма, тако да не размишљају о могућности да се разболе. Промена настаје када неко примети да организам функционише неправилно или када се појави бол – сигнал да нешто у телу није у реду.

Страх и забринутост су нормална људска реакција на појаву симптома, као и размишљање о разним болестима које могу иза њега да се крију. Размишља се и о могућим негативним последицама које би нека озбиљна болест имала на успостављен начин живота дате особе, као и о последицама по најближе, поготово ако они на неки начин зависе од забринуте особе. Како овакво размишљање појачава страх и забринутост, испада да су веома непријатне емоције „казна” за овакво размишљање.

Општепознато је да се болест најбоље лечи у раној фази, тако да људи знају да је разумна реакција на појаву симптома одлазак на лекарски преглед. Међутим, описано емотивно стање утиче на људско понашање више од разума. Уместо да се баве симптомима, људи почну да несвесно смањују свој страх од болести: или умањују значај симптома и тегобе, доживљавајући их као безначајне или престају да размишљају о могућности да су болесни, што чини да се не осећају узнемирено. Све ово спада у психолошки механизам негације или порицања.

У томе им помаже и реакција најближих, који су такође забринути и уплашени, и који имају несвесни мотив да из саосећања смање страх особе коју воле, али и сопствене страхове. Симптому болести супротстављају удружени оптимизам, „позитивно размишљање” и народне лекове, што је колективно порицање важности симптома.

Резултат тога је да, према једном истраживању од пре неколико година, наши људи у просеку одлазе на лекарски преглед скоро два месеца након појаве првих симптома. Када разно „лечење” које сами примењују и које их смирује не даје резултате, јер се симптом погоршава, тада више није довољно мислити и говорити: „Што да идем код лекара, па да ми он нађе неку болештину.”

Ако тако реагују они који осете да нешто није у реду са властитим телом, како ће реаговати они који немају симптоме: „Зашто да идем на преглед, када сам здрав и осећам се добро?”

Одбијањем превентивног прегледа они себи ускраћују могућност да се на време утврди нека тешка подмукла болест која се развија без појаве бола (карцином грлића материце, карцином дебелог црева, дијабетес...) или да се открије дуга болест у фази у којој не даје симптоме.

Шта је боље: ићи код зубара када зуб боли или да не би болео? Решење је јачање разума, а не присила.

З.Миливојевић

www.politika.rs