Хришћански поглед на човекову душу

Хришћански поглед на човекову душу

Људска душа је по природи иста, али је по дејствима, особинама и способностима веома разнолика. Првородни грех је увео одређену дисхармонију у област душевних сила, што осећамо као стални унутарњи несклад. Човек живи у свету простора и времена, а створен је за вечност. Сликовито речено, материјални свет је чаура од свилених нити у којој се ларва претвара у крилатог лептира. Силе и способности душе, захваљујући којима човек може да се укључи у свет бестелесних бића и да дође у додир са Богом, називају се духом, док се душом називају оне силе и способности захваљујући којима човек може да постоји на земљи, да добија информације од спољашње средине и да на њих реагује. У област духа се сврставају могућности религијског достигнућа, духовна интуиција и мистички доживљаји, а у сферу душе – логичко размишљање и машта, где спадају и стваралачке способности, то јест научна и уметничка делатност, осећај пријатељске и породичне љубави итд. Но сама душа, условно речено, има неколико нивоа или спратова и зато наша свест види само њену површину. На дну душе, као на дну мора, живе мрачни инстинкти који својим поривима потресају човекова осећања и често нас изненаде. Човек се налази у сталној борби. Кад нам се чини да је све спокојно и тихо, то је зато што видимо само оно што се догађа на горњем спрату, а остало је скривено у тами. У Библији је речено да никад не треба веровати свом непријатељу, а ми имамо два љута непријатеља – демона и сопствене страсти кроз које демон, као кроз врата, улази у нашу душу.
Првородни грех се преноси самим зачећем. И мало дете осећа похоту и некакве лоше и њему несхватљиве склоности. Један од главних задатака аскетике је човекова борба са сладострашћем још док је оно на нивоу представе о њему. Отуда и заповест свима који траже спасење да више од свега чувају своје срце јер је у њему извор живота, то јест да га чувају боље него што богаташ чува своје ризнице од пљачкаша и лопова. Неприлични разговори и шале, непримерен изглед и неприкладне речи су отровно семе бачено у сопствену душу. Све оставља трага. Своју неопрезност човек плаћа губитком благодати.

Живимо у времену у којем су укинуте све забране, бујице прљавштине се са свих сграна сливају у човекову душу: чим човек отвори часопис или укључи телевизор, пред њим се појаве слике најбестиднијег разврата. Но човек најчешће није довољно честит па да такав часопис поцепа и да угаси телевизор, него упија ту слатку прљавштину и притом изјављује да ништа лоше не осећа. То је или лаж или самообмана. Но најстрашније је што се кваре дечије душе. Господ је рекао: Будите као деца!, а данас има мало деце јер су се она претворила у малолетне старце. Деца више немају оне чисте дечије очи.
Не тако давно су рушили храмове и од тог камена правили свињце и тоалете, а сад руше храм човекове душе, претварајући је у неку врсту јавне куће и то називају прогресом и културом, а позиве да се прекине с тим злочинима средњовековним фанатизмом.

Архимандрит Рафаил (Карелин)
manastirklisina