На гробу неимара Цркве Живе - У спомен брата Драгослава Живановића из Крњева

Налазимо се данас, овог другог дана Успења Пресвете Богородице, молитвено сабрани у храму Св. Саве у Крњеву, и овде око гроба његовог надалеко познатог неимара брата Драгослава Живановића, пресељеног „из смрти у живот“ пре 40 година – управо на овај дан. Налазимо се око гроба човека, свецело утемељеног и узиданог у овај видљиви храм славе Божије. Узиданог и својим знојем и својом молитвом, и својом душом и својим телом. Налазимо се у храму који је, не само видљиви синоним Цркве Бога Живога, већ и вечни сведок и путоказ томе, како се изграђује Црква Христова у нама самима.

А брат Драги је управо такву, Живу Цркву, изграђивао, и у сeби и у свима око себе. Заједно са растом сводова овога храма, и он сам је узрастао: „у човека савршена, у меру раста висине Христове“, по речима Св. апостола Павла. Јер, пре свега и изнад свега, брат Драги је био – неимар душа људских, Јеванђелски Неимар – како је Владика Атанасије насловио књигу о њему.

Сведок и проповедник Христа Спаситеља – Распетог и Васкрслог, победника греха и смрти; и то проповедник попут самих апостола светих, по свој земљи и свим крајевима српским и несрпским. Није познато (бар не мени лично), да је икад у нашем народу, у историји Српске Цркве, било већег путујућег мисионара од брата Драгослава, који је тако делатно сведочио Христа у сваком тренутку свога живота, свуда и на сваком месту. Нити пак, ко је више од њега саборизовао „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“ у српском народу.

Црква у Крњеву

Свуда је стизао и сви су му долазили, и заједно са њим саборовали и љубвеобилно заједничарили у литургијским и молитвеним сабрањима око Христа и са Христом, у љубави Бога Оца и заједници Св. Духа. Јер Драги је био, како је неко запазио, прави уметник у приређивању радости. Зато је за њим и ос тало толико благодатног мириса у нашем народу, па и широм православља. Јер је истински и све цело, душом и телом својим, управо и у зидао себе пре свега у Цркву Бога Живога, у тело Христа васкрслога. У оно, што никада не може бити уништено, као што је неуништиво дело и тело Св. Саве – макар спаљено, а на кога се брат Драги у свему угледао, и за исто дело и сам „сагорео“.

Стога, заиста не знам не ког већег православног „народњака“, лаика богомољца, нерукоположеног свештеника, односно човека из крштеног народа Божијег (лаоса, које Свето Писмо и Света Литургија називају „светима“, „родом изабраним и царским свештенством“), да је тако свецело био у служби Цркве и свога народа. Да је са толиком вером и љубављу делотворном, изграђивао у себи и у сви ма око себе Живу Цркву Божију, одушевљени храм Духа Светога, обитавалиште Божије и престо Христа Спаситеља.

О свему томе је спољна. видљива слика, управо овај велелепни храм покрај аутопута на брежуљку између Шумадије и Поморавља, у кога је Драги у потпуности себе узидао.Реч је о храму који ће бити вечно сведочанство дела брата Драгослава и светог и светлог лика његовог. Али и печат, и вечни показатељ управо тога, каква је заправо улога лаичког (народног) апостолата у Цркви, а што је управо био Богомољачки покрет у Србији.

Покрет, коме је брат Драги свим срцем припадао, и исти називао покајничким покретом, духовним устанком против греха у самом себи, покретом покајања и преображаја духовног, покретом васкрса и саваскрсења са Христом, покретом – у коме је Христос центар живота и смисао свега. Био је то заиста, покрет подмлађивања и оживљавања нашег „парализованог осећања православности“ – како се о њему изразио Ава Јустин Ћелијски. Захваљујући коме је – по Божијем промислу, СПЦ преживела време комунизма и атеизације овог народа. Јер, у том тешком комунистичком времену, управо је из овог покрета регрутовано свештенство за наше парохије, и монаштво за наше манастире. Каква је то била Божија промисао!...

И нема сумње, овај храм – који већ обележава педесет година своје изградње – остаће у историји као вечни Спомен-храм самог Богомољачког покрета у српском народу, печат делатне вере и љубави богомољачке, који су своје христољубље претварали у братољубље. Јер из свих српских крајева богомољци су учествовали у изградњи овог храма тог „лаичког апостолата“ у Српској Цркви. Стога, никако се не сме заборавити да је у наредној, 2020-ој години, управо стогодишњица првог свесрпског Богомољачког сабора, одржаног управо овде у Крњеву на дан Св. Илије – горе код старе цркве, која – хвала Богу и даље постоји. Јер, управо је на том Сабору Свети Владика Николај Српски, као изасланик Патријарха Димитрија, „по први пут дошао у додир са многобројном богомољачком војском“, кажу записи. И управо је тај Сабор био полазна тачка организације овог великог препородилачког покрета, духовног устанка за чи јег су человођу и духовника сами богомољци изабрали Светог Владику Николаја.

Брат Драгослав ће придавати велики значај овом првом оснивачком Богомољачком сабору, као двадесет година касније и другом таквом Сабору – такође овде у Крњеву; а нарочито овом доласку Владике Николаја у његово родно село и његовом учешћу на тим саборима. И управо је то оно, што ће Драги и узети за основну смерницу свог животног пута, свог богомољачког и мисионарског подвига – односно делања, и то највише међу децом и омладином, а на равно и старијима. За Владику Николаја,

Драги ће доживотно бити везан, и управо ће њему, тада још увек званично неканонизованом, односно Свим Српским Светитељима (у које сада можемо и самог Драгослава убројати), посветити мањи десни олтар у овој цркви. Наравно, као и све друго, и то је Драги учинио по сагласности и садејству достојног вечног помена проте крњевског Богољуба Момировића (хапшеног због изградње ове цркве), а касније и сахрањеног поред гроба Драговог; а пре све га чинио је то по благослову, исто тако достојног вечног помена светог и богомудрог Епископа браничевског Хризостома, тихог гласа ове епархије, који је душом и срцем стајао иза Богомољачког покрета у својој епархији, а брата Драгослава неизмерно волео.

Укратко, Господ наш Исус Христос, Свети Сава, Владика Николај и богомољство, за брата Драгог су били једно исто богочовечанско јединство у саборној пуноћи Цркве Божије. И управо је Драги био најверодостојнији пример тог светосавског, односно јеванђељског и николајевског богомољства. Јеванђељски покајник и подвижник, посник, задужбинар, мисионар, неимар, и све друго... Упознао сам се са њим још као студент, сусревши га на Светој Гори далеке 1971. године, и већ тада (а касније још више), схватио о каквом великом човеку је реч.

Стидео сам се своје недостојности познанства са њим. И ми слим да ће се житељи села Крњева вековима поносити како Светим Савом и Светим Владиком Николајем, тако и својим братом Драгославом, истинским човеком Божијим, светосавским подвижником и Јеванђелским Неимаром видљиве и невидљиве Цркве Христове. Али, не само поносити, већ и угледати се на њега заједно са свима нама, како бисмо и сви ми били истински хришћани у својој делатној вери и љубави, у покајању и препороду духовноме, у живом сведочењу Христа, у саборовању са Њим и свима око себе у Чаши Тела и Крви Христове, у пуноћи самог јединства са Христом и свима светима...

Вечан Ти спомен брате Драгославе, радуј се у Царству Божијем, и моли Бога за нас!

Беседа на четрдесетогодишњем помену Јеванђелског Неимара брата Драгослава

Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

БРАТ ДРАГИ ИЗ КРЊЕВА – АПОСТОЛ СВОГА НАРОДА

Брат Драги – Драгослав Живановић (1944–1979) из Крњева, машински техничар у фабрици „Гоша“ у Смедеревској Паланци који је напустио посао, распродао своје имање и определио се за мисију, служење и рад са младим људима. Кућу која му је преостала претворио је у капелу, окупљао око себе младе и посветио се изградњи Цркве Светог Саве у Крњеву. Вредни брат Драги је за ову цркву радио и физичке послове, био и техничар и благајник и добављач. Поред свега тога, према сећањима савременика брат Драги је био човек молитве – за коју је увек налазио времена, и подвига – живећи као древне аскете. У раду са младима и мисионарењу Драги се показао као добар организатор: сабирао је новообраћенике, око Цркве Светог Саве окупљао молитвенике на саборе и скупове, планирао и приређивао светосавске прославе и концерте у Крњеву и другде.

Драги је објављивао Јеванђеље и показао да у Православној Цркви постоји лаички апостолат, да служење и мисионарење лаика није немогуће, и за живота је био препознат као апостол свога народа. Врлински земаљски живот брата Драгослава завршио се у саобраћајном удесу 29. августа 1979. године. Брат Драги је тада имао 35. година. Драгослав Живановић је сахрањен уз темељ Цркве Светог Саве у Крњеву – уз цркву којој је дао целога себе. На његовој сахрани служило је преко 70 свештенослужитеља, а окупило се неколико хиљада људи. Годину дана по његовом упокојењу тадашњи доцент Богословског факултета СПЦ јеромонах Атанасије Јевтић приредио је књигу Јеванђелски неимар брат Драги из Крњева, чији су издавачи били крњевска Црквена општина и Православна народна хришћанска заједница из Крњева, рукосад брата Драгог. Успомена на брата Драгослава остала је жива, и Православна хришћанска заједница из Крњева покренула је касније часопис Јеванђелски неимар: часопис за духовно образовање и културу, који је излазио 1989–1998. године.

Срећко Петровић, oперативни уредник Православног мисионара