Ништа не спасава само по себи

Дубоко верујем да клирици, лаици, без обзира да ли су монаси схимни или расофорни или живе породичним животом, укратко сви хришћани, имају исту мисију служења Богу у заједници Цркви.Ниједан позив сам по себи није спасоносан. Богу постајемо ближи по мери наше љубави према њему и према ближњима. У монашким круговима понекад се искључиво монаштво види као пар екселанс хришћанство, а остали видови живота као нека врста нижег ступња. Ово никада није био став наше Цркве и јако је опасно за монахе јер води духовном елитизму и ексклузивизму. Из живота Св. Антонија сазнајемо да је један обућар у Александрији живео узвишенијим животом од многих славних пустиножитеља. Једино Бог види тајне срца сваког човека. Колико је много људи светог живота који нам нису познати по имену, а опет колико је много познатих људи из нашег времена који ће вероватно бити заборављени брзо после њиховог упокојења. Уосталом, монаси иду у манастире не зато што су бољи од других људи, већ зато што дубоко осећају да су гори од других и желе да духовно оздраве. То је потпуно друга перспектива. Зато као монаси не треба да трчимо да делимо савете људима који живе у свету, посебно породичним људима, већ да се учимо на примеру људи који иако суочени са многим светским бригама предано служе Богу и својој породици. Оно што је за спасење неопходно свима нама, и у свету и манастиру, и монасима схимницима и расофорима јесте живот у заједници, евхаристијски начин живота, дубока свест да не постојимо само ради себе и да је тајна наше личности у односу према другоме. Време у коме живимо је време индивидуализма, себичности, грабљења за материјалним вредностима, време у коме други није неопходни чинилац нашег идентитета, већ конкуренција или сметња. У свакој заједници као људи смо стално у искушењу да изађемо из заједничког живота и да се индивидуализирамо, одвојимо. То је нека центрифугална сила пале човекове природе. А то је за хришћанина пут ка вечној смрти, вечној самоћи и губитку заједнице са Богом. Здрав духовни живот нам помаже да разумемо свим својим бићем да човек није изоловано створење и да ћемо у Царству небеском живети као колективни Христос - Црква - чувајући лична својства иако ће све разлике и поделе карактеристичне за палу природу бити превазиђене. Монашки живот је специфичан начин хришћанског живота који представља искорак ка тој есхатолошкој стварности. Није монаштво у томе да мало причамо, мало једемо, одричемо се од свега и сл. То су средства, а циљ јесте да монах још у овоме времену и свету улаже напоре да надиђе разлике и поделе које нас окружују. Пре свега, монах је позван да читав свој смисао налази у својој заједници у којој живи и да дише том заједницом. Свака лична амбиција неизбежно индивидуализује монаха и одваја га од његове братије. За монаха његова сабраћа нису само пролазни сапутници у животу, као у некој фирми, па сада радимо са једном групом људи, па после са другом и слично. За монаха сабраћа су вечни сапутници без којих нема ни нашег спасења. Ми се не спашавао само својим трудом и духовном борбом већ преко другога и кроз друге јер је спасење као и Литургија колективан чин. Борбом против пале воље, себичности, гордости, сујете и других страсти постепено се учимо да други није неко ко је одвојен од нас већ део нас и ми део тог другога. Када други пати и ми патимо, када се други радује и ми се радујемо. То је љубав која не поставља услове, слично као што не можемо да се одрекнемо наших родитеља и бирамо друге. Волимо оне преко којих нам је Бог дао да дођемо у овај свет као једине и јединствене за нас без обзира на све њихове мане и слабости. Тако и мајка воли своје дете без обзира колико посрне и падне, или је болесно. Монашка заједница, за разлику од ових биолошких заједница које су кодиране у нашем генетском саставу, ствар је нашег избора, наше слободе. Ми бирамо заједницу и свесно бирамо да ограничимо своје амбиције и жеље да бисмо као зрна пшенице самлевена подвигом смирења и самоодрицања били умешани у један хлеб - тело Господње, Цркву Христову. Када сам говорио о расофорима нисам ни најмање желео да кажем да је то нека нижа или мање вредна врста монаха. Колико је људи толико је и врста монаха. Не постоји само светогорски тип монаштва, већ свако служење у монашком чину има своју вредност и води спасењу уколико служимо предано и са љубављу, чинећи друге већим од себе. Желео сам да кажем да они који имају посебан позив да се посвете пастирском служењу, образовном и мисионарском раду и сл. не би требало по сваку цену да узимају монашку схиму јер њихов начин служења подразумева посебан начин живота, већином у свету. Такође њихово служење у Цркви није толико усмерено ка личном аскетском подвигу, већ више према служењу другима, надасве служењу Цркви. Пастирство је засигурно највећи израз љубави према Богу јер пастир целог себе предаје на службу Цркви. У таквом служењу он мора бити свима све не би ли кога за Христа задобио (1Кор, 9.22) и зато пастирско служење надилази монашки модел живота и креће се изван граница које су обично регулисане монашким типицима и правилима живота. Припрема за пастирски позив веома је тешка и подразумева не само савлађивање својих слабости и борбу да задобијемо дар љубави Божије већ и богословско образовање, стицање искуства у црквеној администрацији, мисионарском раду и сл. У Православној Цркви безбрачни живот није усвојен као неопходни услов за свештенство као на хришћанском Западу, али никада није ни нестало оних који су се ради свесрднијег предавања свештеном чину својом вољом удаљавали од благословеног брака и чували девичанство. Такви су били многи Свети Оци који нису живели у монашким заједницама иако су постајали Епископи и велики пастири Цркве. С друге стране, они који су имали посебан позив да живе у монашком братству, општежићним начином живота, својом вољом и у дубоком смирењу су се удаљавали од свештеног чина и јерархијског служења Цркви. Када млад човек одлучи да служи Богу треба видети какав позив има. Уколико има монашки позив треба да се придружи монашком братству, након одређеног времена прими схиму чврсто одлучивши да ће до краја живота живети у свом манастиру и својој обитељи. Уколико, пак, има позив и предиспозиције за служење Цркви кроз пастирски и образовни рад, а жели да се томе потпуно посвети не улазећи у брачни живот, мислим да је добро да као расофорни монах живи уз Епископа и његове свештенике и да се учи и образује како би стицао духовног искуства за пастирски рад. Јако ми нелогично изгледа да човек остави свет, приступи општежићу, прими схиму, а истовремено има велику жељу да се спрема за пастирско служење, иде на студије, усавршавања, путовања. Ипак не желим да будем искључив и сматрам да је сваки пут је благословен уколико је човек подстакнут љубављу Божијом и уколико не презире друге који сваки на свој начин служе Богу. Једно је јасно - а то је да хришћанин мора да живи у заједници, од породице као главне ћелије друштва до парохије или манастирског братства или свештеничког братства при неком саборном храму или, пак, као Епископ у заједници коју чине његово свештенство и епархиоти. Unus christianus nullus christianus каже Тертулијан, у слободнијем преводу: човек сам не може да буде хришћанин. Црква је заснована на одговорности и сви смо на свој начин одговорни једни према другима. То значи да у свакој заједници морамо да будемо спремни на жртву према другима јер Господ нас учи говорећи: