Пет „оправдања“ – пет начина за мучење ближњег

«Оправдање» прво: дечије психичке трауме. То «оправдање» се може користити скоро увек. Ту је главно – објаснити им да се озбиљност траума мери искључиво вашим осећањима. Да ли су били реални проблеми с родитељима или просто неки ваш дечији каприц – све ће добро доћи како би оправдали све ваше хистерије, усмерене ка ближњему.

Ако је ближњи показао слабост и «примио се» на такво оправдање, имате шансу да манипулишете с њим веома дуго, могуће и до краја ваших или његових дана на земљи. Вероватноћа да ће «насести», је велика – жив човек, њему је вас жао, а да исправи ситуацију не може – не може да измени прошло, да препише историју.

Како је познато, ако у детињству нисте имали бицикл, а затим сте одрасли и купили „Lexus“, ви свеједно у детињству нисте имали бицикло. Зато нађите неког на коме можете да надокнадите недоиграност на тој машини на педале. У принципу, могуће је искористити као оправдање не само дечја него и каснија проживљавања. Главни је принцип: натерати човека да плаћа за оно с чим нема никакве везе.

Ако разговори о дечијим траумама престану да дејствују на вашег ближњег, ако он престане да после њих «игра на вашу свирку», не устручавајте се – смело га назовите  егоистом, безосећајном звери итд. Вама је све дозвољено – вас су у детињству на погрешној страни главе погладили.

«Оправдање» друго: «али зато ја поступам часно (искрено)». Тако се може веома успешно оправдати  спонтане осцилације расположења и понашања. «Ако ме волите белог, волите ме и црног. А ако не желите са мном да се дружите док вас ја вређам или се понашам према вама исувише непредвидиво, значи, ви мене уствари не волите и желите да останете у вашој зони комфора.

Укоравајте ближње за лицемерје и, опет, за егоизам. Ако је ваш ближњи – хришћанин, апелујте на његово хришћанско смирење. Уопште, изучите његов поглед на свет и у својим манипулацијама немојте се гнушати да искористите његове моралне орјентире.

Треба приметити да је упорно укоравање другог за то исто што и сам чиниш – диван (изванредан) начин притиска на психу сабеседника. Тако ако (ви) лажете – укоравајте ближњег за лажи. На све покушаје ближњег да спокојно и с тачке гледишта елементарне логике разаберете конфликтну ситуацију, одговарајте тврдоглавошћу и хистеријама – тада ће бити веома тешко одговорити, супротставити вам се. Да, чешће прекидајте сабеседника у речи, а ако се он буде смућивао поводом тога, зајавите, да ваше прекидање – није нарушавање норми односа међу људима, него часна реакција темпераментног, осетљивог човека.

Многи психолози тврде да тражити од детета било какву одговорност (нпр. рећи: «Нећу с тобом да разговарам док се не извиниш») – значи, траумирати дечију психу. Наводно, дете ће осећати да га воле само тада када се он буде пристојно понашао. Но «дете» и «идиот» – нису синоними. И при таквом васпитању дете ће брзо да схвати како треба да се понаша како би придобио своје родитеље. А потом из маленог манипулатора израста одрасли манипулатор.

«Оправдање» треће: осећајност. Људи који се налазе поред вас и који вам не представљају опасност, требало би да свагда буду у напетости, да у сваком следећем моменту очекују од вас већ редован «прасак». Ту ћете требати да покажете и ваше стваралачке способности – не би требало да се ближњи привикну на једно те исто. Чак и на питање «колико је сати?» могуће је одреаговати праском – важно је притом да они схвате како је питање задато управо таквим тоном или баш у таквим условима, изазвало код вас асоцијацију на неки тамо прошли догађај (погледај «оправдање» №1), а ви сте по природи осетљиви.

А још је осећајношћу, романтичношћу и нестандардним погледом на живот могуће  «оправдати» и неблагодарност, злопамћење, емоционалну распуштеност. Постоји  анегдота: Прилази јеж за шанк и купује криглу кефира, излива себи на главу и говори: «Видите како сам ја чудан (загонетан)!» За разлику од јежа ви ћете са осећајношћу и загонетношћу да «оправдавате» изливање кефира не на своју главу, но на главу ближњег. Ако то «оправдање» не упали, поткрепите га «оправдањем» №2, а најбоље «оправдањем» №1. Уопште, ви сте осетљиве и нестандардне природе – потрудите се да будете доследни, разумни.

«Оправдање» четврто: «а шта сам то па лоше урадио?» То «оправдање» такође најбоље функционише у комбинацији с претходнима. Ма какве увреде да нанесете свом ближњем, ви свагда можете да кажете: «Па ништа тако страшно ја нисам ни рекао ни урадио. Ја сам само мало бедно дете (погледај «оправдање» №3 и  №1), хтео сам само пажњу, подршку, вапио за помоћ, а то што сам се дерао на вас, правио интриге и остало – примите то као дечије сузе, сажалите се на мене (истина, ако ме и будете жалили, не обећавам да ћу престати да правим скандале – погледај «оправдање» №3)».

Живот је компликован и могу да се појаве ситуације када ћете бити принуђени да признате како неке своје погрешке, тако и  своју неправду, неправилност вашег понашања. «Оправдање» №4 ће вам омогућити да се извучете, признајући само понека мала претеривања. А насамо користећи се тим истим «оправдањем» веома се лако може удаљити од мисли о пакајању.

«Оправдање» пето: «оправдање» љубављу. Ту вам је у помоћи и народна мудрост: «љубоморан је – значи воли ме», «ко се туче тај се воли», «мили се туку – само да би се опет тешили». Романтизам такође љубављу оправдава све – више читајте дамске и принчевске романе, више гледајте мелодраме, међу њима и руске (нпр. «Ирония судьбы, или С легким паром» – то је тако уверљива апологија предатељства (издаје). Изводите ближњега из такта како год хоћете, и изговарајте: «Не могу другачије зато што те волим».

Ако хоћете да замените вашег ближњег с неким другим, говорите супротно: «Не могу другачије да поступам с тобом, зато што те сада не волим ». Вас не треба да узнемирава што истинска љубав нема ничега заједничког с таквим погледом на свет, ни с таквим понашањем. Волети или тежити научити волети у тој ситуацији уопште није обавезно: главно је, убедити ближњег да је ваше тиранско понашање – изјава ваше љубави према њему. Успут да кажем, боље је да у то убедите и себе – тако ће све изгледати природно. «Оправдање» љубављу се добро слаже са свим претходним «оправдањима» у разним комбинацијама.

За крај  да напоменем: човек је социјално биће. Вама измишљена «оправдања» ће утолико боље да делују уколико пре нађете истомишљенике, оне који ваша «оправдања» буду одобравали. Критичаре вашег понашања  трудите се да прогласите за ограничене и злобне личности, који само и маштају да неког понизе и увреде речју или делом.

Становници већих градова у потрази за истомишљеницима су увек били у предности, но сада имате интернет – жалите се, колико је могуће више, и правите хистерије на друштвеним мрежама, сигурно ћете да нађете сагласне са вама. Што пре ви сами поверујете у та измишљена «оправдања»  то ће вас пре престати да интересује  истина о вама самима. И поново се тај интерес може пробудити, када из неког разлога «оправдања» не упале.

poznajsebe