Протојереј Димитрије Смирнов: Господе, помилуј сина мојега

Дође Исусу човек „и паде на кољена пред њим говорећи: Господе, помилуј сина мојега“. Односно, исповедао је Христа као Господа и молио је од Њега, као од Бога, помиловање. Зато је Господ и исцелио овог несрећног младића, који је био опседнут од детињства. Поседнути су сви људи, али ми претежно поседнутим називамо оне који никако не могу да контролишу себе, код којих је воља у потпуности поробљена ђаволом.

Господ жели да Му сви људи приђу, а да би нас привео Себи, Он има много сваковрсних средстава. О томе је једном овако рекао кроз (уста) апостола: „Ево, стојим код врата и куцам“. Господ куца на срце свакога човека, али срце често бива толико окамењено, да не примећује ово тихо куцање. И да би га како-тако чуо, Господ допуста да човек пострада – било он сам (мада многе ово не уразумљује, а Господ унапред види хоће ли човека уразумити његова сопствена болест или неће), било они које он воли. Када човек гледа страдање вољеног бића – а ретко ко не воли своју децу – тада срце почиње да састрадава са вољеном особом.

Састрадавање је Божанско својство. Човек је једино од свих бића која насељавају земљу, које је способно да састрадава. Животињама је ово несхватљиво, недоступно. Уколико се сама мучи, тада и страда, али ако упоредо муче друге животиње, њу то само плаши. И зато, да би побудио на састрадање, да би човека макар мало учинио човеком, Господ допушта да њему блиски људи страдају. Ово често доводи до успеха, то јест срце човека почиње да обраћа пажњу на то куцање, почиње да чује да га Господ зове. Кроз страдања блиских многи прилазе Богу. Зато страдања нама блиских, вољених треба увек схватати као последице наших грехова: јасно је да је Господ исцрпео све могућности да нас макар мало уразуми. Зато треба из овога извући лекцију – покајање.

Да би нас спасао, Господ је једном приликом рекао: „Научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“. Овај покој је у томе да нашу душу напусте сви демони, који се у њој гнезде и побуђују наше страсти. По пројави сваке страсти може се одредити који је демон побуђује: демон сластољубља, демон прождрљивости, демон осуђивања, демон блуда, демон сребљољубља и тако даље… Треба да из своје душе изагнамо ту војску демона, да јој не дозволимо да нас коначно пороби, као што је поробила многе људе. Колико само познајемо људи који не могу да прекину да се опијају, јер их је обузео демон пијанства. Човек не може да се суздржи, нека моћна сила граби за врат његову ситну душу и баца га у сусрет томе појилу, које га чини потпуним идиотом. Он губи пријатеље, жену, посао, постаје потпуно сулуд. Обрати пажњу на пијанога: уколико човек никада у животу није видео пијанце, он ће мислити да испред њега стоји луд човек, јер су његови поступци потпуно ненормални.

Да би изагнали ову демонски силу из нашег живота, треба постити и молити се. Свакако да се овде нема у виду телесни пост, јер иако је телесно упражњавање корисно, али мало, како је рекао и апостол. Има се у виду духовни пост. Он се састоји у томе, да се уздржавамо од сваке страсти, коју у себи увидимо, и да јој не допустимо да се осили и овлада нама. Уколико ускипти гнев – треба се свим силама трудити да се уздржимо, да не допустимо гневу или ма каквој греховној жељи да се излије, сву силу воље да управимо на то. Својом вољом да се супротставимо вољи ђавола и да се молимо: „Господе, помилуј ме, видиш шта се са мном дешава, видиш како ме ова грозна створења просто раздиру на комаде, приморавају ме да чиним оно што не желим, приморавају ме да мислим о ономе што не желим; не допусти да ме скрнаве!“ Уколико наша молитва буде извирала из срца, уколико буде разблажена кротошћу и смирењем, помоћи ће Господ. Уколико будемо увек тако поступали, савладаћемо страст у себи. Иако не одмах, можда за десет година – али биће побеђена. Страст гнева, осуђивања, прождрљивости, сластољубља, гледања на ма шта нечисто и према свакој нечистоти уопште, престаће да нас муче, и тада ћемо наћи покој у срцу своме, непомућеност страстима, наша ће душа бити попут глатке површине прелепог језера, и на њој ће се одражавати лик Божији. Наша ће душа постати огледало, које одражава Бога, повратиће лик Божији у себи.

Истинско хришћанство јесте пут подвига. А на ово није свако спреман, због тога што човек обично жали себе. Господ захтева одрицање од самог себе до краја: „Одреци се себе, узми крст свој и хајде за Мном“. Куда? На Голготу, на распеће. Нема другог пута, пут ослобођења од греха иде кроз Голготу. Пут хришћанина је веома тежак. Зато је мало истинских хришћана, и увек их је било мало. Али Христос је рекао: „Не бој се мало стадо!“ Зар се треба бојати нечега, ако је са нама Бог? Треба се бојати само двога: Бога и греха. Ако останемо верни Богу, ако се будемо, колико можемо, али само часно, до краја, борили са ђаволом и призивали у помоћ име Божије, онда ће нас Господ увек очистити и помоћи да се избавимо из замки ђавола.

Амин.

manastirpodmaine