Саблазан осуде

Браћо! Пажљиво размотримо нарав Господа Бога, Спаситеља нашег Исуса Христа. Видећемо да се Он никада не саблажњава о грешнике, колико год били тешки њихови грехови. Нема, такође, примера у целом Јеванђељу да су се свети апостоли саблазнили о било кога. Супротно овоме, фарисеји се непрестано саблажњују, саблажњују се о самог Свесавршеног, о очовеченог Бога; саблажњују се дотле да осуђују Њега као преступника, да га предају срамној смрти; Спаситеља распињу на крсту, између двојице разбојника! Из овога природно следи закључак да склоност ка саблажњавању јесте тешка болест душе, особина фарисеја.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Читава савремена култура, са својим духовним, лажним, чак и демонским премисама – мора бити одбачена.

У овом принципу поређења, на коме се заснива патос о једнакости, лежи једна дубока обмана. Никада се ништа не постиже поређењем – то је извор зависти (зашто он, а не ја?), протеста (ми морамо да будемо једнаки), а онда љутње, бунта и поделе. Заправо, то је порекло ђавола. Нема ту ничега позитивног; све је у томе негативно од почетка до краја. У том смислу је наша култура демонска јер је њена основа поређење. Пошто поређење увек, математички, води искуству и спознаји о неједнакости, а онда и побуни.

Једнакост се заснива на порицању сваке разлике, али пошто те разлике постоје, жеља за једнакошћу позива на борбу против њих, на силу изједначава људе, а оно што је још горе од тога, одбацује ове разлике које су суштине живота. Особа – мушкарац или жена – која жуди за једнакошћу, већ је испражњена и безлична јер се личност састоји из онога по чему се једна особа разликује од осталих и не потчињава се апсурдном закону једнакости.

Демонском принципу једнакости Хришћанство супротставља љубав. Суштина љубави је потпуно одсуство „поређења“. Једнакост не може постојати у овом свету, јер је он створен из љубави, а не из принципа. А свет је жедан љубави а не једнакости. Ништа – и ми то добро знамо – не убија љубав и замењује је мржњом тако добро као једнакост која је насилно наметнута свету као циљ и као вредност. А управо је у љубави и ни у чему другом укорењена дуалност човека као мушкарца и жене.

Није грешка да се људски род мора исправити „једнакошћу“, нити је то случајност – то је први и понајвише онтолошки израз саме суштине живота. Ту се лично испуњење постиже кроз властиту жртву, у томе је победа над „законом“, ту је смрт самоафирмације мушкарца као мушкарца, и жене као жене, и тако даље. Све то значи да не постоји једнакост него онтолошка разлика која љубав чини могућом, дакле, јединство а не једнакост.

Једнакост претпоставља мноштво једнаких јединки које никада не постају јединство јер је суштина једнакости у њеном пажљивом чувању. У јединству разлике не ишчезавају, већ постају јединство, живот, креативност. Мушко и женско су део природе света, али људско обличје их преображава у јединство породице. Гнушање наше културе према породици заснива се на чињеници да је породица последњи бастион изобличавања зла једнакости…

Протојереј Александар Шмеман

(Одломак из „Дневника“, среда 11. фебруар 1976.)

Звучни запис предавања „Не судите да вам не буде суђено“ презвитера Жељка Латиновића одржаног у Футогу 08. марта 2015. године:

Преузми звучни запис>>>

Радио Светигора