Самодоказивање – игра без краја

Кад особа посумња у сопствене способности, било због спољашњег или унутрашњег оспоравања, креће у непрекидну потрагу за новим, још опаснијим изазовима како би потврдила да вреди, а то носи све веће ризике и може имати и трагичне последице

Када неко зна да је нешто истина, онда не тражи доказе да је то тако. Људи захтевају да им се нешто докаже онда када сумњају, не верују да је нешто такво какво други тврде да јесте. Када неко не верује да је особа способна да нешто уради, он може од ње тражити да му то докаже. Уколико је захтев упућен у виду изазова да та особа нешто уради, онда сам изазов може постати главни разлог због којег се „изазвани” ангажује у датом понашању. Неретко су то ситуације у којима се људи опкладе да ће неко успети или неће успети да нешто учини.

Особа може интернализовати (прихватити као сопствени) однос у којем неко други стално оспорава њене способности и вредност, а она стално доказује да је способна и вредна, тако да тај однос постаје њена унутрашња, интрапсихичка динамика. То значи да су сада у самој личности особе два дела: један који оспорава њене способности и вредност, и други који доказује да је особа способна и вредна. Тако настаје стална потреба за самодоказивањем.

Самодоказивање може постати нека врста унутрашње игре без краја у којој су стално потребни нови изазови и нови докази. Човек који гледа високу планину може себи и другима доказати да је способан да се на њу попне и да „савлада” њен врх. Када успе у томе потврдио је своје способности и нема потребе за новим доказивањем. Али када самодоказивање постаје унутрашња динамика, онда тај доказ није довољан да неко закључи да је способан и вредан, тако се тражи нови, још већи изазов и доказ још веће способности. Зато особа жели да „савлада” другу још вишу планину, а након ње трећу, још вишу од друге.

Игра тестирања граница властитих способности престаје онда када се особа суочи са несавладивом планином. Игра самодоказивања је опасна зато што све већи изазов носи све веће ризике у које особа улази, тако да може имати трагичне последице.

Самодоказивање може бити и главни мотив за улазак у емотивне односе. Као што неко „осваја” највише врхове, тако неко „осваја” њему недоступне особе. Да би се оваква особа заинтересовала за неког мора га доживети као изазов, то јест као некога кога није лако заинтересовати и привући. Она другог мора доживети као некога ко је незаинтересован, хладан, недоступан, или једноставно већ заузет – у доброј вези или браку.

Особа која се самодоказује у емотивним односима је веома загрејана за особу која јој је „мета”. Снажно је мотивисана у својој намери да је „освоји” тако да све чини да би у томе успела. Не штеди време, енергију, новац да би јој се приближила и да би открила начин на који би је заинтересовала за себе. Оваква „освајања” су вешто планирана, могу трајати и неколико година зато што „освајач” чека погодни сплет околности како би успео у својој намери.

Несигурни у себе су неспремни за љубав

Када коначно успе у томе његово задовољство и осећање победе трају релативно кратко. Уместо да ужива у вези са особом око које се толико трудио „освајач” почиње да доживљава да се емотивно хлади. Разлог за хлађење је што је особа „освојена” тако да више није изазов и више није извор оног унутрашњег узбуђења које је освајач имао док није био сигуран да ли ће успети у својој намери. Последица је да освајач губи интересовање, мења понашање тако да та нова веза релативно брзо, на овај или онај начин, бива окончана.

Оваква врста самодоказивања је у основи и деструктивна и самодеструктивна. Жртва овог психолошког механизма је друга особа која је заведена искреним удварањем освајача, али са друге стране жртва је и сам освајач. Уместо да му освајање недоступне особе и добијање њене љубави буде доказ личне вредности, освајач наставља да сумња у властиту вредност као што је то радио и на почетку. Зато се усмерава на нову, још недоступнију особу, у нади да ће могући успех бити коначни доказ његове вредности. Резултат је да осећање личне вредности безуспешно тражи тамо где га не може наћи, при томе повређујући оне који су са њим ступили у однос.

Генерације младих су из медија упиле високе стандарде на основу којих сами себе негативно оцењују. То је довело до епидемије мушког и женског самодоказивања и све већег броја оних који нису спремни да дају и приме љубав.

Зоран Миливојевић

Формуле живљења - Политика