Свети Прокл, патријарх цариградски

СВЕТИ Прокло бејаше ученик светог Јована Златоуста. Он се удостоји видети како свети апостол Павле у чудесном виђењу тајно говори светом Златоусту на уво. Један цариградски великаш би оклеветан од завидљиваца пред царем Аркадијем, изгнан из дворца, и лишен свог високог чина. Желећи искати помоћ од светог Златоуста он преко посредника замоли светитеља да га прими ноћу, пошто се бојао да иде к њему по дану, да га неко од непријатеља његових не би видео, па још више оклеветао пред царем.Тада свети Златоуст позва свог прислужника Прокла, мужа побожног и свима врлинама украшеног, и нареди му да му пријави тог велможу ноћу и да га приведе к њему. Јер се Проклово послушање код светог Златоуста састојало у томе: да му пријављује посетиоце, и да их уводи код њега. А када паде ноћ велможа дође са жељом да поразговара с патријархом и подробно му изложи своју невољу. Блажени Прокло устаде, приђе врати ма патријархове спаваонице, завири кроз браву и виде Јована Златоуста где седи и пише а свети апостол Павле, нагнут к њему иза леђа, говори му на десно уво. По изгледу апостол беше сличан пророку Јелисеју, без косе изнад чела, и с великом широком брадом. Шта свети апостол говораше, Прокло не могаше чути. Отишавши пак од врата, Прокло рече великашу: He узнемируј се; стрпи се мало; јер има неко који је пре тебе ушао код патријарха, и ја те не могу увести к њему док тај не изађе.У самој ствари Прокла беше обузео ужас, јер не могаше објаснити себи ко је то могао ући код патријарха: мимо Прокла нико није могао доћи до патријарха, а да је то јављење апостола Павла, то он знао није. Велможа је пак дуго седео, и најзад опет стао молити блаженога Прокла да га пријави патријарху: Прокло одговори: Ти сам видиш колико времена ја чекам да изађе тај што разговара с патријархом. - Уосталом, ево идем да видим кроз кључаоницу јесу ли престали са разговором. - И Прокло оде, завири и виде да посетилац још говори. Онда се Прокло врати и седе. Потом он по трећи пут приђе к вратима, завири и виде оно исто. Требало је, оче, да никога не пушташ пре мене, пошто знаш да сам у великој невољи и с дана на дан очекујем смрт. - Прокло му одговори: Веруј ми, брате, ја га нисам увео, и не знам ко је и када је ушао, нити постоји други улаз којим би неко могао ући, осим овог улаза. Ипак, причекај још мало.Утом ce чу клепање за јутрење, и Прокло рече велможи: Сада иди с миром: од овог тренутка патријарх не разговара ни с ким, и у време одређено за ноћну молитву ни о чему другом не мисли већ свим умом погружен у молитву проводи до сванућа једино у разговору с Богом. А ти дођи наредне ноћи, и ја ћу те на сваки начин увести код њега пре свију других. - Велможа устаде веома тужан, и са сузама у очима отиде кући својој.Наредне ноћи велможа опет дође у патријаршију. Прокло поступи као и прошле ноћи: пође да пријави велможу, али опет угледа истог светог апостола где говори на уво блаженом Јовану, па се врати не смејући да им прекида разговор. А кад клепало удари за јутарње богослужење, велможа се опет врати кући својој плачући.Прокло се веома чуђаше и никако не могаше да схвати ко је то што улази код патријарха, и када то он улази. И зарече се Прокло да неће ни јести, ни пити, ни спавати, нити се одмаћи од врата блаженога Јована док злосрећног великаша не уведе код патријарха и не сазна ко је тај човек што улази код патријарха на необјашњив начин. Наредне ноћи споменути великаш по обичају свом опет дође. А Прокло, знајући да нико није ушао код патријарха, рече великашу: Због тебе, господине мој и брате, ја се уопште никако не помакох са овога места, и ево сада идем да те пријавим патријарху. - И одмах пође, и дошавши до врата он кроз браву опет угледа апостола где говори на уво патријарху. Тада Прокло приђе великашу и рече му: Иди, брате, кући својој, и моли Бога да ти помогне, јер како видим онај што говори патријарху од Бога се шаље пошто на невидљив начин улази к њему; а на ова врата нико осим патријарха ушао није. - Великаш оде у сузама, и потпуно изгуби наду у помоћ светог Златоуста.Међутим када свану, блажени се Јован опомену великаша, па дозва Прокла и упита га: Није ли долазио онај човек за кога сам ти наредио да га уведеш код мене? - Да, оче, одговориПрокло, он стварно ево већ трећа ноћ долази овамо, али ти си са неким другим разговарао насамо, и ја се због тога не усудих ући код тебе и пријавити га. - С ким сам разговарао? узврати Јован. Ове ноћи никога није било код мене. Тада Прокло описа изглед онога што је био код патријарха, и како му, нагнут одастраг, шапуће на уво. Затим Прокло, погледавши случајно на икону светог апостола Павла која је висила на зиду у келији златоустот патријарха, одједном кликну: Ево, овога управо видех где говори теби, оче! Ово је његова права слика!На тај начин обојица, Јован и Прокло, сазнадоше да се патријарху јављао свети апостол Павле, и они оба узнесоше благодарност Богу: један - што је у своме писању био тајно надахњиван од светог апостола, а други - што се удостојио видети таког небеског житеља, светог апостола Павла.После тога свети Јован указа потребну помоћ гоњеном великашу, а блажени Прокло, руковођен својим светим учитељем и духовним оцем, светим Јованом Златоустом, напредоваше у врлинама и усавршаваше се у богоугодном животу.После пак прогонства и престављења светог Јована Златоуста блажени Прокло би од стране патријарха цариградског Сисинија постављен за епископа града Кизика. Но дошавши на свој престо он не би примљен од тамошњих клирика, палих у јерес, па се зато врати у Цариград и проживе тамо годину дана. По смрти пак патријарха светог Максимијана, још док његове чесне мошти лежаху у цркви несахрањене, свети Прокло би изабран за патријарха Цариградског и на Свети Велики Четвртак узведен у овај високи чин.Ступивши на патријаршијски престо свети Прокло мудро пасаше стадо Христово до краја свога живота. Између осталога он усаветова цара Теодосија, сина цара Аркадија, да пренесе мошти светог Јована Златоуста из Комана у Цариград.За патријарховања светога Прокла у Византијској царевини догоди се велики земљотрес који се продужавао шест месеци. Од тог земљотреса срушише се многе величанствене грађевине, цркве, палате, и томе слично, а и камени бедеми градски; многа села и малене градове прогута земља; нека острва потпуно нестадоше; неки извори и реке изненада пресушише, а на сувим и безводним местима потекоше воде. Овај страшни земљотрес бејаше по целој царевини, но нарочито у Витинији, Хелеопонту и Фригији. Када се у Цариграду рушаху најлепше и најтврђе грађевине, цар Теодосије и царица Пулхерија са свјатјејшим патријархом Проклом и свим житељима, изишавшаши из града, вршаху литије у пољу, са сузама молећи Господа да се смилује на људе своје. И зби се велико чудо: док преплашени народ испуњаваше ваздух молитвеним усклицима: