Зоран Миливојевић: Ударио гром у коприве

Како је дошло до тога да се поново нађемо у таквој ситуацији? Ко је одговоран: да ли је вирус тај који се „вратио” или смо ми ти који су дозволили да се вирус врати. Када кажем ми, тада мислим на нас као колективитет, као скуп свих појединаца који живе у овој држави. Како смо ми, тачније неки од нас, својим понашањем допринели да се епидемија поново разбукта? У чему је наша одговорност и шта можемо из тога да научимо за будућност?

Кобна самообмана

Оно што се заправо десило јесте да смо ми неосновано „одлучили” да је епидемија прошла, тако да смо се опустили, почели нормално да живимо, престали да се чувамо. А када нестане страх од заражавања, тада људи постану неопрезни и престану да примењују основне мере заштите: избегавање гужви, држање дистанце, ношење маске у затвореним просторима.

Многи од нас нису размишљали разумно, на основу чињеница и повремених упозорења епидемиолога да је вирус и даље присутан и да треба да наставимо да се чувамо. Размишљали смо на основу онога што желимо да буде, а не на основу онога што јесте. А када људи помешају жеље и чињенице, тада њихове одлуке и њихово понашање нису засновани на стварности, тако да настају негативне последице.

С једне стране то је разумљиво: епидемиолошки подаци су били веома повољни; људи су били измучени од изолације, рада од куће, полицијског часа и других ограничења; лепо време је мамило да се изађе из куће и да се започне нормални живот; економски губици су налагали да се више ради како би се надокнадио бар део изгубљеног; итд. Све то је допринело да почнемо да се колективно самообмањујемо да је епидемија прошла и да смо у веома ниском ризику све до јесени и очекиваног „другог таласа” епидемије.

Ако се и појавила свест о ризицима и следствено страх од заразе, себе смо смиривали магијским изјавама: Ма неће, ваљда; Неће гром у коприве; и сличним. Испоставило се да хоће и да громови ударају и у коприве.

Свему овоме треба придодати и једну веома штетну појаву, а то је социјални притисак на оне који се придржавају мера, који, на пример, носе маске да то престану да чине. Док у неким другим заједницама имате социјални притисак већине која ниси маске на оне који их не носе да почну да их носе, код нас је честа групна динамика да се исмевају они који носе маске. Ако носите маску постајете ненормални и нека врста слабића који се „неосновано” плаши. Било је извештаја да је у неким предузећима која су била затворена због епидемије, а након поновног отварања, већа група радника која није носила маске исмевала и вршила притисак на оне који су их носили, да их скину и да престану да буду „кукавице” и „хипохондри”.

И око самих маски постоји много заблуда. Ношење маске спречава заражавање првенствено тако што маска спречава заражену особу да „сеје” вирус око себе. Хирург не носи маску да се он не би заразио, већ да он не би заразио пацијента којег оперише. Бити заражен и бити болестан није исто, тако да у случају овог вируса имамо много људи који су заражени, а немају никакве симптоме болести (асимптоматске и пресимптоматске клицоноше). То једноставно значи да нико ко се добро осећа не може знати да ли је преносилац вируса. И зато се носе маске – за сваки случај. Оне првенствено штите друге од могућег заражавања, а у извесној мери и саму особу да се зарази од других.

Користан разуман страх

Искуство земаља из југоисточне Азије, на пример Тајланда, које се такође боре с епидемијом вируса корона, показује да је тамо преношење вируса смањено и до стотину пута само зато што њихови грађани дисциплиновано носе маске.

Страх од заражавања вирусом је као и сваки разуман страх, непријатан али је веома користан. Он нас подстиче да се заштитимо, а када се штитимо – страх се смањује и постаје опрез. Садашња ситуација јесте таква да сви морамо да будемо опрезни јер овај ланац борбе против епидемије је јак колико је јака његова најслабија карика. Што смо зрелији, одговорнији и самодисциплинованији то је мања потреба да нас дисциплинује држава.