Жеље у карантину

Многи су их свесно или несвесно „успавали” да би смиреније дочекали повратак у нормалност, прихватајући стање полуравнодушности или емотивне хибернације, али опасно је што то доводи и до пада опште животне енергије, елана или либида.

У животу људи се крећу или од нечега или ка нечему. Оно што је одговорно за наше кретање ка нечему јесу наше жеље и потребе.

Иако се потреба као појам користи на бројне начине, у најужем смислу означава оне наше потребе које морамо задовољити да бисмо остали живи. Таквих потреба има веома мало, док је далеко већи број наших жеља. У том смислу жеље су ткиво онога што осећамо као животну енергију, животни елан или либидо. Иако је захваљујући психоанализи либидо почео да означава сексуалну жељу, у оригиналу ова реч означава сваку жељу, па и сам животни нагон.

Утицај на квалитет живота

Жеље се осећају и зато спадају у осећања. Најкраћа дефиниција је да су жеље осећања важног циља. На основу жеља настају и друга осећања: када је жеља остварена, настаје осећање задовољства; када су остварена нека од најважнијих осећања, појављује се осећање среће. Када је особа онемогућена да оствари неку важну жељу осећа фрустрацију, то јест незадовољство или осујећеност. Некада ово незадовољство доноси особи додатну енергију да покуша да оствари своју жељу, тако да постаје агресивна.

Када је неко у ситуацији у којој не може остварити ниједну своју жељу, осећа досаду, а када не може да оствари своју жељу да буде с неким ко му је емотивно важан, осећа недостајање или усамљеност. Према томе жеље су веома важне. Док је задовољење потреба повезано с преживљавањем, испуњење жеља је повезано с квалитетом живота.

Када се у животу појави ситуација као што је ова у којој се сада налазимо, у којој су угрожени и појединци и заједница, када се живи скучено, било због страха од заражавања, било због епидемијских мера, њено обележје је општа фрустрација. То једноставно значи да због спољашњих препрека нисмо у стању да остваримо наше бројне жеље. Људи који су фрустрирани, незадовољни, имају спуштене прагове толеранције, тако да постају нервозни, нерасположени, склони да „плану” и постану агресивни.

Када ситуација која нас фрустрира траје неколико месеци, до пола године, људи подносе своју фрустрацију, чекајући када ће ствари да се врате у нормалу. Али када ситуација траје много дуже, као што је сада случај, људи постају жртва своје фрустрације која сама по себи постаје хронични стрес.

Да се то не би десило људи почињу да користе друкчије адаптивне механизме који су корисни у дуготрајним фрустрацијским ситуацијама. Главни механизам јесте да престану да желе. Све док неко има жељу коју не може да оствари, он је незадовољан и фрустриран, али када престане да жели, он престаје да буде незадовољан. Из тог разлога многи од нас су свесно или несвесно „угасили” или „успавали” своје жеље, како би смиреније дочекали промену ситуације када ће опет моћи да заживе.

Док је добит од овог одбрамбеног механизма да људи не осећају фрустрацију, лоша страна је што он доводи до пада опште животне енергије, елана или либида. То улажење у једно стање чекања да ситуација прође на емотивном плану изражава се као нека врста полуравнодушности или, тачније, емотивне хибернације. Као што медведи упадају у зимски сан, у физиолошку хибернацију, у којој им се смањују животне функције, док чекају пролеће када ће се поново пробудити, тако и људи у доба короне упадају у емотивну хибернацију чекајући своје „пролеће”.

Кад све прође, испуните жеље

Док смањење животног елана у време великих животних ограничења има смисла, постоји додатни проблем, што знамо на основу искустава људи који су раније проживљавали слична дуготрајна ограничења, а то је велика инерција емотивне хибернације. То значи да када је ситуација прошла, људима је требало много времена, мерено годинама, да се врате на онај ниво животне енергије коју су имали пре ограничавајуће ситуације. Људима је много лакше да „искључе” своје жеље, него да их поново „укључе”.

Како то можете спречити? Један од начина је да запишете неколико важних жеља које ћете себи остварити када ситуација прође, и да онда то заиста и учините. Брига о својим жељама јесте битан начин вођења рачуна о самима себи.

Постоји разлика међу генерацијама, тако да у емотивну хибернацију улазе старије генерације, док су млађе фрустриране и агресивније. Довољно је погледати комуникацију на социјалним мрежама па да закључимо да је велики број оних који тамо празне своје фрустрације.

politika.rs