Слобода - највећи изазов савременог вјероучитеља

Слобода - највећи изазов савременог вјероучитеља

Вјеронаука није скуп статичних података исписаних у одређеном временском периоду које ученик треба да познаје. Још мање је то наука која се "набуба" за оцјену и заборави. Вјероучитељи имају задатак да вјеронауку ускладе са егзистенцијалним питањима сваког дјетета како у заједници тако и индивидуално. Вјероучитељ мора бити иноватор који ће Богооткривене истине, давно записане, прилагодити савременим проблемима и борбама сваког дјетета. Увијек мора пазити како ће се све оно што он прича одразити на душу сваког понаособ. 

Да ли је то лако изводљиво у оквирима закона и правила која нам намеће овакав систем образовања? Четрдесеточасовна седмица, педагошка документација, додатне, секције, дежурство, наставни план и програм, час од 45 минута... Све је то добро организовано и уређено. Него, постављам питање колико вјероучитељ ту има простора за неки искорак ка већем и узвишенијем? Испуњавање неких основних форми ствара у нама осјећај безгрешности а то може да буде велики проблем.

Да појасним. Радили смо заповијест Божију о поштовању родитеља. 45 минута је сасвим довољно да дјеци испредајеш, поновиш с њима, мало рад у радним свескама и то је то. Било би то то да се ради о обичној лекцији коју дјеца треба да познају. На овом примјеру видимо како се вјеронаука тиче егзистенцијалног питања. Дјеца ову лекцију морају да примјењују у свом животу. Добро, ни то им није тешко објаснити. Проблем настаје када испред себе имаш једно дијете чији су родитељи разведени а оно живи са баком; од другог дјетета родитељи разведени и отимају се око њега; треће дијете има богате родитеље, четвтро дијете има сиромашне који пуно раде, пето нема оца, шесто нема мајку... Нажалост, скоро у сваком одјељењу имамо ове наведене примјере.  Ту вјероучитељ мора направити искорак према сваком дјетету сходно његовој ситуацији. Прије свега јер дјеца то траже и очекују. 

Ја сам навео један примјер али тако је скоро са сваком лекцијом. Вјеронаука има један основни циљ а то је преображај живота. Вјероучитељ мора свако своје предавање подредити том циљу. Мора непрестано да позива дјецу да воле Бога и ближње, да чине добра дјела, да се боре и напредују у свим врлинама. Лако је испредавати лекцију о неким Христовим чудима али научити дјецу да те приче разликују од Алисе у земљи чуда, е то је већ мало теже. Дјецу треба научити да вјерују и да им та вјера буде основ свега. 

Вјеронаука не може бити ствар индивидуалног достигнућа сваког ученика које има за коначан циљ оцјену. Ова наука захтјева ширину. Не може се разумјевање човјековог односа са Богом свести на неку људску форму. У Цркви је тај однос преображен у љубав. 

У овом вијеку секуларизације потенцира се на томе да се направи компромис вјеронауке са формалним системом вриједности које захтјева савремено друштво. 

Јеванђелска наука нам то никако не дозвољава. Најоштрије осуде у Христовим ријечима односе се управо на оне који имају одређена религиозна сазнања а не придржавају их се. Не смијемо од дјеце правити људе који ће да знају све о вјери а неће то примјењивати у своме животу. Вјероучитељ мора да изгуби себе, своја мишљења и ставове мора да прилагођава сваком дјетету а да се у свему томе не изгуби и не одступи од основних истина.

Опет се враћамо на питања колико је све то могуће једном савременом вјероучитељу? Притисци и искушења су велики са свих страна и на вјероучитеља и на ученика. 

Данас имамо велики број људи који поставља питање зашто вјеронаука. Не знам одакле да кренем са одговором. Да ли од Светих Ћирила и Методија или од Светог Саве или од манастира као јединих центара образовања. Овим савременим еврофилима бих поставио питање која то земља ЕУ нема вјерску наставу? Борце за људска права бих упитао зашто ускраћујете право толиком проценту дјеце да изучавају предмет који жели. Родитеље опет питам који то предмет (осим вјеронауке) учи вашу дјецу да вас поштују, да не краду, не лажу, не одају се пороцима..? Но људи ко људи, у недостатку разумних аргумената користе дугачке и врло често прљаве језике. 

Вјероучитељ под свим тим притисцима дође на час а тамо дјечица која су бомбардована медијима и интернетом.

Ту вјероучитељ мора да употреби своју слободу, ону коју му је Бог дао. Мора, у оквиру свих законских форми, да испуни своју главну мисију: позив дјетета на преображај, на поправку живота, на напредовање  у врлинама и, као врхунац свега, на светотајински живот. Савјестан и одговоран вјероучитељ мора да зна да ће за свој рад, прије свега, одговор дати Богу. Чија савјест је просвјетљена овим сазнањем он своју слободу користи онако како треба. 

За крај, навешћу вам један примјер како је тако слободан и савјестан вјероучитељ одржао два часа. 

Први час је пустио дјецу да играју фудбал напољу. Подјелио их је тако да су у једној екипи били дјечаци, најбољи фудбалери. У другој екипи они лошији и понека дјевојчица. Он је био судија. Судио је неправедно, видно је намјештао овој пуно слабијој екипи да побједи. Било је ту мало псовки и свађе од стране поражених. Сљедећи час је 40 минута причао дјеци о неправди која их чека у животу и о томе како треба да је подносе, о неподцјењивању никога, о трпљењу, о смирењу, о срећи због туђег успијеха... о томе да у свему морају бити људи. Дјеца су га са највећом пажњом слушала а била је и понека сузица. 

Послије тог предавања чуо је у зборници критике од колега зато што дјеца на вјеронауци играју фудбал... 

Ђакон Бојан Крстановић