Страх од промене

Некада је сасвим разуман, али може бити ирационалан када људи неким новинама и њиховим последицама приписују искривљена значења

Иако живимо у свету у коме се све константно мења, многе промене ни не опажамо као такве, већ имамо илузију да је свет релативно константан. У зависности од тога да ли је неко жели или је не жели, промена може бити предмет снажне жудње или предмет великог страха. Људи много чешће желе да се промени неко други, да се промени ситуација или свет него што желе да се промене сами, да постану бољи као личности.

Људи желе да буду адаптирани, да буду у стању у којем је спољашњи свет у релативном складу са њиховом представом о томе какав тај свет треба да буде. Када се појави значајнији несклад између света и представе – нека важнија негативна промена – људи улазе у стање стреса у ком покрећу своје адаптивне механизме како би се поново прилагодили. Ако сматрају да имају моћ да утичу на негативну промену делују активно на спољашњи свет како би је смањили или неутралисали; ако сматрају да су немоћни тада одлазе из неповољне ситуације, или, ако нису у стању ни да оду, прихватају помену и мењању своју представу о свету.

Удобно гнездо

Знајући да немају такву моћ да утичу на велики свет око њих, људи праве у свом микрокосмосу неку врсту удобног „гнезда”. То је њихова „зона удобности” у коју спадају сва она места где се особа осећа одомаћено, почевши од свог дома до омиљених локација. У ову зону спадају и људи који су особи познати и самим тим предвидљиви, као и активности које су део њене навике и рутине. Ово је зона сигурности која задовољава људску потребу за сталношћу других и света.

Тако, на пример, једни воле да летују тако што сваки пут иду на неко друго место, а други који имају наглашену потребу за сталношћу воле да летују увек на истом, добро познатом месту.

Потреба за сталношћу долази из детињства. Свако дете има потребу за „константним објектом”: за тим да је поред њега увек његова мама и да се та мама понаша на доследан, детету предвидљив начин. На исти начин дете има потребу за „константним светом”, оним делом света који му је познат, на које се навикло, у коме се осећа сигурно. Када неко одрасте у њему наставља да живи ово „унутрашње дете” које и даље има потребу за сталношћу и сигурношћу.

Као што је то случај и са другим страховима, и страх од промене може бити сасвим разуман страх и може бити ирационалан страх. Јасно је да постоје веома негативне промене као што су болест, смрт, разне спољашње катастрофе којих се треба плашити и од којих се треба штитити. Како људи не реагују на стварност већ на значење које јој приписују, тако не реагују на промене као такве, већ на значење које им приписују. Иста промена је за једну особу изазов са којим се суочава, а друга је паралисана осећањем беспомоћности. О ирационалном страху од промена говоримо онда када људи неким променама и њиховим последицама приписују искривљена значења.

Постоје и супротне ситуације када се рационални страхови од промене проглашавају ирационалним. На пример, предузеће које спроводи реорганизацију у којој ће известан број радника добити отказ или бити премештен на лошија радна места, ангажује стручњака који треба да код запослених отклони „страх од промене”.

Једна од промена је улазак у треће животно доба. Они који имају позитиван сценарио о томе како ће проводити овај период немају страх од ове промене.

Кључ у прилагођавању

Криза средњег доба настаје само код оних који верују да ће им се тело због старења толико променити да ће постати непривлачни, немоћни, склони болестима и зависни од других. Ужаснути идејом да се налазе на прагу такве старости, да им је остало још само мало година квалитетног живота, људи су спремни да свашта ураде како би „побегли” од своје представе о старости.

Да бисмо као одрасли добро живели, морамо у себи помирити две супротности: жељу за сталношћу и сигурношћу и способност да прихватамо нужне промене и да им се прилагођавамо. Када је баланс дугорочно померен на једну страну мораћемо да се суочимо са негативним последицама било своје ригидности, било хроничног стреса због недостатка сталности.

Зоран Миливојевић

politika.rs