Самостресирање

Појам стрес је преузет из биологије. Када је организам у таквом окружењу које не угрожава његово функционисање, он није у стању стреса. Међутим, када се одређени параметри у окружењу измене тако да организам мора да се појачано прилагођава да би одржао своју унутрашњу равнотежу (хомеостазу), тада улази у стање стреса. На пример, када је спољашња температура оптимална, организам није у стресу, али ако се она драстично спусти или повећа, тада организам улази у стање стреса. У случају да је температура веома снижена, организам убрзава метаболизам да би се загрејао и да би спречио потхлађивање. У случају да је температура значајно повишена, организам почиње да се појачано зноји како би се охладио. Уколико организам не успева да се довољно загреје или охлади, наступа стање шока, а затим и смрт.

Ова биолошка метафора је пренета и на психосоцијалну сферу. То значи да су одређени догађаји у животу означени као „психосоцијални стресори” који доводе особу у стање стреса. Другим речима, постоје одређене промене у животу или неки стални утицаји који код људи изазивају стрес који их покреће да се прилагоде тим променама.

Непријатна осећања

За разлику од биолошких параметара који су задати и важе за све организме, људи су личности које се међусобно разликују. У основи, људи не реагују на објективне догађаје, него реагују на значење и важност које су приписали тим догађајима. То значи да оно што је за једну особу стресор, за другу није. Такође, оно што је за једну особу најснажнији стресор, за другу особу може бити стресор благог интензитета.

Иза речи стрес крију се наше непријатне емоције које се појављују онда када проценимо да је угрожено нешто што је за нас вредност. Непријатна осећања су сигнал да нисмо прилагођени и она нас покрећу на неку од стратегија прилагођавања. Што нам је нешто важније, то је непријатно осећање снажније.

Управо у приписивању важности неким догађајима или животним ситуацијама крије се да ли ће особа нешто доживети као стрес и, ако доживи, колико ће тај стрес бити снажан. На пример, људи могу да смањују стрес тако што отписују важност неким догађајима. Неке од тих техника се уче на одређеним курсевима јоге. Циљ је да без обзира на то шта се догађа у стварном свету, људи задрже свој унутрашњи мир и спокој.

За разлику од описаних особа, постоје и они који прецењују сваки неповољни догађај и који тако сами себи повећавају стрес. У основи овог процеса су превисоки критеријуми које особа себи намеће и фантазија о катастрофи која ће уследити уколико не испуни своје критеријуме. То можемо означити као претерану савесност.

Пример могу бити људи који желе да све што раде – раде савршено. То су перфекционисти који верују да, ако нешто не ураде како треба, дакле савршено – да ће се осрамотити и показати другим људима да су неспособни. Што особа више тежи савршенству, то ће више времена проводити на датом задатку. Како има бројне задатке, то ће је довести до тога да не може да их правовремено испуни, тако да ће почети сама себе да прогања да је неспособна, неорганизована и слично.

Људи који верују да онај ко не ради не треба ни да једе, имају императив да непрестано нешто раде. Како они себи забрањују одмор и забаву, које дефинишу као губљење времена, претераним радом себе доводе у стање хроничног стреса. А ако престану да раде, осећају се бескорисно, почињу себе да презиру и полако улазе у депресију.

Људи који желе да угоде свима, који не знају да кажу „не”, који избегавају конфликте, помажући свима, изгубе време за себе, престану да воде рачуна о себи и такође уђу у стање хроничног стреса.

Доказивање своје вредности

Вероватно су најугроженији они који имају императив да све што раде, раде веома брзо, јер њихово убрзање појачава стрес и доводи их у конфликт с „успореним” окружењем.

Шта је решење за оне који гоне себе до крајњих граница, повећавајући већ постојећи стрес? У већини случајева они то раде како би и пред другима и пред собом доказали да вреде. Потребу да доказује има онај који сумња. Зато је решење да одбаце ове императиве којима наводно доказују да вреде, те да своју вредност прихвате безусловно. То им омогућује да себи постану пријатељи, да се не прогањају, већ да науче и да сами себе негују. Живот је стресан, није добро ни за психу ни за тело тај стрес повећавати.

Зоран Миливојевић

Политика